Rastajanje
| Rastajanje (1865) Pisac: Kosta Popović |
Vreme došlo ostavljati selo,
Gde sam tihe provodio dane
Dobra mira, sreće pouzdane
I ljubio jedno srce vrelo.
Dođe vreme ostavljati gaje,
Kuda večno život sveti vlada,
Gde je svakom ispunjena nada,
— Jer priroda svakom dobra daje.
Dođe vreme ostavljati blago
Za kim duša i mis’o bijaše,
Za kim srce jedino kucaše,
Vreme dođe s bogom, reći, drago!
Sini sunce sa istoka sjajno,
Da pogledam još ta mesta žudna,
Gde sam blaga uživao čudna
Tobom hodeć’ moje mesto bajno!
Zažubori i ti goro pusta,
Te da čujem za ćim srce žudi,
Za čim mi se željno penju grudi:
Sladak govor prirodinih usta!
A ti, zlato, zagrli me samo,
P’ onda s bogom! Bog tek može znati,
Da l’ će opet sreća nam zasjati,
Jer daleko put moj ide tamo!!...
Izvor[uredi]
1865. Vila. Godina prva. str. 17.
|