Pisma od Vukašina I kralja Uroša
Goji majka tri sina nejaka,
U Lovreću niže Opanakah,
Jednom ime Ulješa biaše;
A drugi se Gojko zoviaše.
Tretji biše dite Vukašino,
Baš babajko Kraljevića Marka.
Bihu ditca roda gospodskoga,
Gospodskoga ali ubogoga.
Babo im se Mernjavac zoviše,
On starinom Hercegovac biše,
Od Lovreća grada bieloga,
Ondolem je pleme Kraljevića.
Majka sinke trudno odgoila,
Odgoila tugom i čemerom.
Kada li su ditca ponarasla,
Dobra im je sritja pristupila.
Namira ih namirila biše,
Na Uroša kralja Slovinskoga.
Uroš biše serdca milostiva,
Milostiva i bogabojeća.
Primi ditcu u dvore biele,
Ter im kroji skerletne haljine,
Da s' gospodom mogu vino piti,
Po divanu zajedno šetati.
Još mu ni to dosta ne biaše,
Već im daje svoje banovine,
Vukašinu pol Serbie ravne,
A Ulješi lipu Romaniu.
To je banom verlo mučno bilo,
Ter se skaču na noge junačke,
Pak otimlju sela i varoše,
I gradove od Serbie ravne.
Osta Uroš brez kraljestva svoga,
Brez kraljestva, i brez banovine,
Neka kuka kano kukavica!
Suze roni kano udovica.
Starac Uroš često uzdisaše,
Vukašinu tiho govoraše,
Ja sam tebe sinko uzvisio,
Na pristolje moje postavio.
Primi mene u dvore biele,
I nosi mi urmet i poštenje
Spomeni se drago dite moje
Dobra moga, i ubožstva tvoga.
Vukašin se na njeg' izdiraše,
Ter serdito starcu besidjaše:
Izvadit' ću černe oči tvoje
I dat, ću ti gusle javorove!
Ter otidi od grada do grada,
Da ne umreš od žeđe i glada,
Ja ti nedam samnom blagovati,
Ni u dvoru momu pribivati.
Kad je starac riči razumio,
Vukašinu tiho govorio:
Nije zmija zmiju prevarila,
Što Vukašin Uroša Stipana.
Na se meće orjanske haljine,
I uzimlje gusle javorove,
Ode proseć od grada do grada,
Od nemila, pobre, do nedraga.
K' Vukašinu često dolazaše,
Miloserđe od njega prosaše,
Al Vukašin za Boga ne znade,
Već ga bije težkim buzdohanon.
Kako ga je jednom udario,
S' cernom ga je zemljom sastavio,
Malo vrime postojalo biše,
Od istoka Turci udariše.
Udariše na Serbiu ravnu,
Na deržavu Kralja Vukašina.
Svu njegovu vojsku izsikoše,
I Serbiu zemlju osvoiše.
Sam uteče kralju Vukašine!
Uđe gorom, vesela mu majka!
Zaludu je i on utekao,
Jer bižeći goricom zelenom,
Pogubi ga sluga Nikolica,
Odnese mu krunu i kolajnu,
Koja biše od suhoga zlata,
Nakitjena pridragim kamenjem.
Božja pravda tako hotiaše,
Da mu sluga odsieče glavu;
Jer on biše pogubio kralja,
Urošića svoga gospodara.
Evo pobre pleme Kraljevića
Od Mernjavca staroga plemića,
I sada se to pleme nalazi,
U Lovreću iz pod Studenacah.
Po imenu Mernjavac Ilia,
Koi no je na glasu delia.
Vijali se svioni barjaci,
Nek' su zdravi Mernjavčeci janjci.
