Razgovor
| Razgovor Pisac: Laza Kostić |
Razgovor
S uvučenom srpskom zastavom
u mađistratu novosadskom
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
zar već u tvojim bojama spava
crvena krvca i krvca plava?
O čemu snivaš kad se ne njijaš?
Je l’ te rođeno koplje probolo,
te od beline rođene svijaš
samrtni pokrov na telo golo?
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?
Da li se sećaš vekova davnih,
vekova davnih, časova slavnih,
šareni leptir kad si još bila,
po lepom vrtu srpske celine
poletajući s cveta na cvet?
U suncu slave šar ti se krila
divno preliva,
a ti počiva
na cvetnoj ruži dušanske sile
sisajuć iz nje zanos i svest.
Slavan to beše srpski lepirak
i srpskog vrta zanošljiv mirak,
slava se naša daleko čula,
čula je za nju istočnica bula,
čula je za nju, pa se dokrade,
pod jaglukom joj lepirak pade
zanesen slavom od vrta svog:
bula mu krila rezati stade
na šaren-gaće za dilber kade
mekog saraja padišinog.
da li se sećaš još i tih dana,
te crne trage sramotnih rana
srezanim krilom stidljivo skrivaš?
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?
Problagovala s' u lakom sanu
sumornu zimu narodnog stida,
al' već i tebi proleće granu,
sarajske čini sa tebe skida;
sunce slobode i krstov znače,
mlada će krila da ti ozrače.
I ti se prenu iz teške kobi,
čauru ropstva krilima probi,
poleti suncu i krstu svetu,
al', još u letu,
stade te piska, stade jauk.
Ne behu to zraci sunašca zlatna,
To beše mreža pauka gladna,
suzama gorkim beljena, prana,
naroda klana, poisisana,
a usred mreže krstaš pauk:
u prepredenoj, golemoj mreži,
srpski lepirak — evo ga leži!
Paučinom si sapet u krili',
gmizavi pauk po tebi mili,
šeće se po tvom srcu strvenu,
sisa ti plavu krv i crvenu,
a ti zar živiš, zar očekivaš?
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?
Ako još ima krilatih snova
ispod okova,
oh onda sanjaj oblake crne
što će ih vreli juže da zgrne,
oblake crne, oluje besne
i munje kresne
i grom i jek;
vihar da sapon raskine mreže,
tebe u vrte tvoje donese,
grom da sažeže
pauku vek. —
Il' ako ne mo'š od sreće ružne
zamislit, druže, toplote južne,
bujice lužne, vihore kružne:
a ti bar usni severne stege,
mećave, ciču, smetove, snege,
da krune pršte na čelu živu,
korice mrznu o sablju krivu,
ni krvav porfir da zgrije krv!
a kamo l' krvnik u plaštu sivu,
a kamo l' pauk, a kamo l' crv!
Pa nek i tvoje srce prehladni,
tek da te pauk ne jede gladni,
tek da mi nisi strvini strv!
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.
|