Radul i Radonja
(Iz Gruže)
Rani majka jedinoga sina,
Jedinoga Radonju dijete.
Ranila ga za sedam godina,
Pa kad zađe u osmu godinu,
Dijete se snage dohvatilo. 5
Tad mu majka opremi kulaša,
I o rame sablju okovanu,
Pa ga spremi u Kunaru sinju,
Da joj čuva po Kunari svinje.
Ode d'jete i odjavi svinje. 10
Čuva djete po Kunari svinje,
Čuva svinje letnji dan do podne.
Kad je bilo oko pola dana,
Zlu namjeru namjeri Radonja
U Kunari visokoj planini, 15
Namjerio trideset Turaka,
Badaju se kamena s ramena,
I poteška malja gvozdenoga;
Jedno Type svijem oturaše
To Radonja gleda sa kulaša, 20
Pa Radonja srca junačkoga,
U Radonji srce zaigralo,
Svome srcu odoljet ne može,
Pa se skide sa konja kulaša,
Pa on baci kamena s ramena, 25
Kamen baci, daleko odbaci,
Malja baci pa svijem prebaci.
Kad ti viđe trideset Turaka,
Zledaše se jedan u drugoga,
Pa ne smede trijest na jednoga; 30
No se staše krivo kleti Turci,
Neki bratom, a neki sestricom,
Neki s' kune vijernicom ljubom,
Da Radonja prebacio nije,
Ni kamena, ni gvozdena malja. 35
Radonja se nema čime kleti.
Nema d'jete brata ni sestrice
Nit' ga jošte oženila majka;
No se kune debelim kulašom,
I kune se sabljom okovanom: 40
„O da Bog da, trideset Turaka!
„Ako kamen prebacio nisam,
„I kamena i gvozdena malja,
„Mom kulašu griva opanula,
„Moju sablju rđa popanula!" 45
Toj mu kletvi ne vjeruju Turci.
To Radonji vrlo žao bilo,
Pa pojaši debela kulaša,
Okrete ga drumom niz planinu,
Ode djete dvoru bijelome, 50
A ostavi u Kunari svinje.
A kad dođe dvoru bijelome,
On doziva svoju staru majku:
„Bog t' ubio, moja stara majko!
„Kad ti mene rodi jedinoga, 55
„Što ne rodi brata još jednoga,
„Al' mlađega, ali starijega?
„Kad ne rodi brata još jednoga,
„Što ne rodi jedinu sestricu?
„Kad ne rodi brata ni sestricu? 60
„A zašto ne oženila nisi?
„No ti mene rodi jedinoga,
„Pa me jutros u Kunaru spremi,
„Naopako, da ti čuvam svinje;
„Čuvah svinje po gori Kunari, 65
„Čuvah svinje letnji dan do podne;
„Kad je bilo oko pola dana,
„Zlu namjeru ja namjerih, majko,
„U Kunari visokoj planini:
„Ja namjerih trideset Turaka, 70
„Bacaju se kamena s ramena,
„I poteška gvozdenoga malja,
„Jedno Type svijem oturaše.
„To ja, majko, gledam sa kulaša,
„Pa u meni srce zaigralo, 75
„Svome srcu odoljet' ne mogoh,
„Pa se skidoh sa konja kulaša,
„Pa ja bacih kamena s ramena,
„Kamen bacih, daleko odbacih,
„Malja bacih, te svijem prebacih. 80
„To kad viđe trideset Turaka,
„Zgledaše se jedan u drugoga,
„Pa ne smede trijest na jednoga;
„No se staše krivo kleti Turci,
„Neki s kune bratom, neki sejom, 85
„Neki s kune vijernicom ljubom,
„Da im kamen prebacio nisam,
„Ni kamena ni gvozdena malja.
„A ja brata ni sestrice nemam,
„Niti si me oženila majko, 90
„Da se kunem vijernicom ljubom;
„No se kunem debelim kulašom,
„I kunem se sabljom okovanom:
„„O da Bog da, trideset Turaka!
„„Ako kamen prebacio nisam, 95
„„I kamena i gvozdena malja,
„„Mom kulašu griva opanula,
„„Moju sablju rđa popanula.““
„Toj mi kletvi ne vjeruju Turci.
„Bog t ubio moja stara majko! 100
„Što ti mene rodi jedinoga?“
Progovara ostarila majka:
„E moj sine! Radonja dijete!
„Ne kun' majku, ne griješi dušu,
„Nije majka samo teb' rodila, 105
„No rodila brata još jednoga,
„Ne mlađega, veće starijega
„Po imenu Radulu dijete;
„Pa ga ranih za sedam godina
„Ja ga ranih, dokle ga odranih 110
„Dok se d'jete dohvatilo snage,
„I da snage, i da britke sablje.
„Kad se d'jete dohvatilo snage,
„Ne dade mu đavo mirovati,
„Odmetnu se, ode u hajduke, 115
„U Kunaru visoku planinu.
„Ev' od onda dvanaest godina,
„Pa sam čula đe govore ljudi,
„Da je sada junak na megdanu,
„Harambaša pred šesdeset druga, 120
„Pred šesdeset gorskijeh hajduka.“
Kad to začu dijete Radonja,
Planu d'jete kako oganj živi,
Pa Radonja majci govorio:
„Bog t' ubio moja stara majko! 125
„Što mi prije kazivala nisi,
„Đe ja brata imam još jednoga?
„Mesi, majko, bijele kolače,
„Utoči mi do tri kupe vina,
„Dok je spremim debela kulaša, 130
„Da ja idem u goru Kunaru,
„Da potražim mog brata Radulu.“
To je majka sina poslušala,
Umesi mu bijele kolače,
Natoči mu do tri kupe vina. 135
Dokle majka umesi kolače
Dotle djete opremi kulaša,
Pa se njemu na ramena baci,
Ode pravo u goru Kunaru.
Pa kad bio na dnu od Kunare, 140
On ustavi pod sobom kulaša,
Tanko viknu sa konja Radonja,
Tanko viknu, a jasno podviknu:
„O moj brate, Radule hajduče!
„Iziđi mi na drum pod planinu, 145
„Iziđi mi, da se sastanemo.“
To ne začu Radul harambaša,
Nego začu društvo Radulovo,
A na ime šesdeset hajduka,
Pa odoše, Radulu kazaše: 150
„Harambaša, Radule hajduče!
„Da viš' amo silnoga junaka,
„Pod planinom nasred druma ravna,
"Od sile te na megdan poziva,
„Da na drumu megdan dijelite.“ 155
Kad to začu Radul harambaša,
Svome društvu Radul govorio:
„Moja braćo, šesdeset hajduka!
„Odber'te se do trideset druga,
„Pa idite dole pod planinu, 160
„Otidite te ga pogubite,
„Od njega mi donesite glavu.“
To hajduci jedva dočekaše,
Odbraše se do trideset druga,
Pa odoše drumu pod planinu, 165
Uhvatiše klance i bogaze,
Oko druma tvrde meterize,
Pa Radonju na nišan uzeše.
Odma puče trideset pušaka
Svije trijest pogodi Radonju, 170
Svije trijest rane načiniše,
Al' Radonja srca junačnoga,
On se skide sa konja kulaša,
I pocepa sa konja sedžedu,
Te zatište svije trijest rana. 175
Pa pojaši debela kulaša,
I potrže sablju okovanu
Pa u goru naćera kulaša,
I po gori poćera hajduke,
Svije trijest sabljom isjekao. 180
Pa otide drumom uz planinu,
Dokle dođe na sredu Kunare,
Tu ustavi pod sobom kulaša,
Tanko viknu Radonja sa konja,
Tanko viknu, a jasno podviknu: 185
„O moj brate, Radule hajduče!
„Iziđi mi na sredu Kunare,
„Iziđi mi, da se sastanemo.“
To ne začu Radul harambaša,
No ostalo društvo Radulovo, 190
A na ime trideset hajduka,
Pa odoše, Radulu kazaše:
„Harambaša, Radule hajduče!
„Da viš amo silnoga junaka,
„Od sile te na megdan poziva, 195
„Nasred naše Kunare planine,
„Da po drumu megdan dijelite."
Njima reče Radule hajduče:
„Moja braćo, trideset hajduka!
„Potrčite drumu na planinu, 200
„Pogubite silnoga junaka,
„Od njega mi donesite glavu."
To hajduci jedva dočekaše,
Istrčaše drumu na planinu,
Uhvatiše klance i bogaze, 205
Oko druma tvrde meterize,
Pa Radonju na nišan uzeše.
Odmah puče trideset pušaka,
Svije trijest pogodi Radonju,
Svije trijest rane načiniše. 210
Al' Radonja srce junačkoga,
On se skide sa konja kulaša,
Pa pocepa svilenu košulju,
Te zatište svije trijest rana.
Pa pojaši debela kulaša. 215
I potrže sablju okovanu,
Pa u goru naćera kulaša,
I po gori poćera hajduke,
Svije trijest sabljom isjekao.
Pa otide drumom uz planinu, 220
Dokle dođe vrhu od planine,
I tu djete konja ustavilo,
Tanko viknu, a jasno podviknu:
„O moj brate, Radule hajduče!
„Iziđi mi vrhu na planinu, 225
„O moj brate, da se sastanemo,
„Da te viđu za života svoga.
„Na meni je do šesdeset rana,
„Od tvoijeh šesdeset hajduka,
„Još mi rane dosadile nisu, 230
„Još se držim na konju kulašu."
A kod začu Radul harambaša,
Skoči hajduk na noge lagane,
Pa Radula sobom govorio:
„Avaj meni silnoga junaka! 235
„Đe ga sile amo doniješe
„U Kunaru visoku planinu,
„Pogubi mi šesdeset hajduka,
„I mene će živa uhvatiti,
„Na mukama dušu izvaditi.“ 240
Pa on puni bistra dževerdana,
Ne puni ga teškijem olovom,
No ga puni suvijem čelikom.
Kad napuni bistra dževerdana,
On ga ljubi s obadvije strane, 245
Pa ga ode Bogom bratimiti:
„Bogom brate, bistar dževerdane!
„Ne moj mene vatrom prevariti,
„Za oko te ni moliti ne ću.“
Pa on trči od jele do jele, 250
Te on hvata tvrde meterize
Pa Radonju na nišan uzeo.
Pruži pušku niz lijevu ruku,
Desnom rukom dade vatru živu,
Puče puče puška, osta će mu pusta, 255
Te pogodi Radonju na konju,
Na loše ga mjesto pogodio
Među puca, đe mu srce kuca.
Pade djete sa konja na zemlju,
D'jete pade, Radula dopade, 260
Nad Radonjom mača povadio
Pa Radonju pogubiti ćaše.
No se hajduk malo dosjetio
Te Radonji hajduk govorio:
„Oj Boga ti, neznana delijo! 265
„Odkuda si, od koga li grada?
„Od koga si roda i koljena,
„Te si tako zorno na megdanu?“
Progovara Radonja dijete:
„O Boga mi, iz gore hajduče! 270
„Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
„Ja ne imam nikoga od roda
„Razma jednu ostarelu majku;
„Pa je meni kazivala majka,
„Da ja imam brata još jednoga, 275
„Po imenu Radulu hajduka;
„Pa ja jutros zađoh u planinu,
„Naopako, da brata potražim,
„Te pogiboh ludo i bezumno
„Evo ovde na vrhu Kunare.“ 280
A kad začu Radule hajduče,
Proli suze niz bijelo lice,
Suze roni Radonji govori:
„O moj brate Radonja dijete!
„Ja sam glavom Radule hajduče, 285
„Možeš li mi rane preboljeti,
„Da ja cepam zelenu dolamu,
„Da zavijam tvoje rane grdne,
„Da sestrimim po planini vile,
„Nek donose svakojako bilje, 290
„Ne bi li se, brate izlečio?“
Progovara Radonja dijete:
„O moj brate Radule hajduče!
„Ti ne cepaj zelenu dolamu,
„Ne zavijaj moje rane grdne, 295
„Ne sestrimi po planini vile,
„Nek ne nose svakojako bilje,
„Ne mogu ti rane preboljeti.“
„Šeset rana ja bih preboljeo,
„Tvoju ranu preboljet' ne mogu; 300
„A ne žalim što umrijeh ovđe,
„Jer te viđeh za života svoga.“
To govori Radonja dijete,
To govori, a dušom se bori,
To izusti, a dušu ispusti. 305
A kad viđe Radule hajduče,
Đe izgubi brata rođenoga,
On povadi nože od pojasa,
Udari se posred srca živa,
Mrtav Radul pade kraj Radonje. 310
Oba brata mrtva ostadoše,
Nasred druma u Kunar planini,
Da ih kljuju vrane gavrani.
