Ravnogorska vila

Jedno jutro zora svanu,
sa planine sunce granu,
kroz planinu glas se ori,
sa planine vila zbori.

Progovara bela vila,
poslušajte braćo mila,
ja sam prešla srpske gore,
sve od mora do Topole.

Lijepa je svaka gora,
al' najlepša Ravna Gora.
Ja sam juče na njoj bila
odmarala svoja krila.

I vid'la sam Gorsku Gardu
u Dražinom glavnom štabu.
U štabu su mladi momci,
Kralja Petra Ravnogorci.

Na njima je roba fina
od seljačka sukna siva.
Junačko im lice mlado,
prekriveno gustom bradom.

A niz pleći bujne kose,
Dražinići, svi to nose.
Šubara im boje crne,
što dušmanin pred njom trne.

Sa ponosom oni zbore,
za koga se oni bore,
za slobodu i za Kralja
i za Dražu đenerala.