Pjesna o gozbi 1807.

Pjesna o gozbi 1807. Pisac: Pavle Solarić

Pjesna o gozbi 1807.

Čudesa se pjesnom slave, ljudi pjesne ljube

Slova mogu obvetšati, nigda slične trube.

Ja bi pjevo, drzni muzo, čudo svi’ čudesa,

Tim su štedra ublažila život nam nebesa!

Trisvjato je kolo što me danas k tomu budi,

Poj, što voliš, ljupko vješta, nitko te ne sudi.

Brjacajte mi čtene glase prsti s razni struna,

Iz c’jevnica gortana mog jasnost zlatnog runa.

Sprip’jevajte, mili druzi, ognju moje grudi,

Žar u pjelu, to su neke previsprene ćudi.

Ovidij se pjesnej kaje, pjesne pjesnom tuži,

Priklad daje da i b’jednom pjetij voplj služi.

Drevnost šilje na potomstva što je uvjedžbano,

Spomen oca sinovom je svjatilo gadano.

Skazuje se bezponjatna, velika i krasna -

Bodro, muzo, kad zagrme vselenoj užasna!

Divni žrebij sozdanija ovoga je sveta,

Straovito zemlja s nebom oko nas zakleta.

Samo s’jeva da se smrkne i brže dan mine,

Što živi da izumre, kako jedva dine.

Sve što vreme na svet daje, i kamen i drevo,

Sve propada u nesito Saturnovo črevo.

Rano, kasno njegova smo trebišta svi žertva,

Ljuto čadam proročestvo, tu ste i vi mertva.

Iz utrobe svoje stvara on divna i huda,

Kao pauk paučinu časti svoga uda,

Čada svoja on pojeda da nova preživa,

Tak pučina r’jeke glota, izvore podliva.

Ništa za njeg ni velika ni malena nema,

Da se zbude i postane il’ u ništo sprema.

Sva su vsuje imuščestva gordi bogatira,

Stada tune i pažiti ubogi pastira.

Tamo tone grozna slava silni vitezova,

U vremena njedri trune ljepota gradova.

Veličiju carstva stoje ljeta zapisana,

Ruka čezne, čeznu djela rukama sozdana.

I budući jedno carstvo i sudbina mira,

Isti zakon i u zvezde sve valja da dira.

Kažu da je nebo negda više člo svjetila,

Ina drugda preko reda oku vidna bila.

Sve na zemlji lice menja, prerađa se, prazni,

Sva priroda, rekao bi, ko bjegle sna blazni.

Gore silne i dubrave trus i oganj kvari,

Od potopa jedva spase Noev kovčeg tvari.

Gdi su danas rajska mila na Gionu lona?

Stolpost’jena neboparnog kamo Vavilona?

Kamo zlato gileadsko, utvari s Ofira,

Kamo pričet i tainstva memfidskoga pira?

Ista mudrost človečeska ima rok i vreme,

Sad se digne, sad posrne, ka’ i opšte sjeme.

Grecija se svali u tmu, digne predjel Rima,

U Haldeji i Egiptu glupuje sad zima!

Ništa tvrda kad ga nije na nebesa visu,

Ništa tvrda čem se godi čisle v’ ljetopisu.

Preminjuju isti bozi (prilike od ljudi),

Ini v’jeci, i jezikom inog boga sudi!

Gdi su hrami Apolona i hvala Siona,

Gomorejska judol kamo, molbište Amona?

Sedmerično mira čudo, u prahu Dijana,

Str’jele strte Jupitera, poprata dver Jana?

Rodi bježe ispred rodov’, v’jek ne vidi v’jeka,

Svuda grabi, svuda topi zabvenija r’jeka.

Drjahli samo ostanci se nanova prelažu,

I rvine istošteno predstvo svuda kažu.

Tak i naši britki struje strmoglavce dani;

Sreća li je, čudo li je, mi smo na to zvani!

Zbogom mili običaji, zbogom slasti žizni,

Paguba je u sudbina svem čtena glavizni!

Sva se mudrost izumljava i duh strahom kruši,

Kad u miru ničtožestvo korači da vnuši.

Čuvstva zamru kad vselena nebitije tiče,

Kuda gluho mrak i praznost bezdna bezdni riče.

Ali basna, vsegda smešna, vsegda učna kaže

Da prostrana gadateljstva ne znadu šta traže.

Evo što nam ona na to prip’jeva iz knjiga,

Poslušajmo, volja svakom, um je bez veriga:

Što j’ god stalo u bitija svoje sušte pleme,

Imalo je neodstupno i mjesto i vreme.

Ovo trojstvo vsegda bude, misal svakom lasna,

Inače smo, sva vselena - ničto, naga basna.

Da isteku sva vremena, da nestane mjesta,

Da iščezne prisnosušna tušta mirskog t’jesta:

To nek’ koji lžeprorok pustoj vperi glavi,

Ničto nije nigda bilo slično Boga slavi!

Čudesa su sva prestala, drugim ko se nada?

Mečtanija zemlja pozna i za nji da strada.

Vpročem ljudi, premda znadu poprišta svog metu,

Žiteljstvuju kao da kane vovjeki na svetu.

To je pjesne moje čudo, hoća povsednevno,

(Ko bi reko?) jošte pozno koliko je drevno.

Kratkovječni, raduje se čovek svojej žizni,

Svaki j’ čas nov, dvojevremen, kojih nije blizni!

Što je prošlo, tog za njega ovde više nema,

Uživeno, neužito, sve zabvenjem drema.

Šta će biti, to nek’ Edip kom’ oće odgada,

Ja ću rado plod ne znati grjaduščega sada.

Čado časa nasušnoga, Saturnove vreže,

I gdi stoji, kuda hodi, sjedi ili leže,

Nevjež svega, čovek rado izvan sebe živi,

Sve osvoji, sve prikusi, da mu se mir divi.

Sad bog zemni (vreme sudi), a sad rab pod igom,

Sam se smjeje drugda svojim i divi podvigom.

Sreću traži? Prazna je reč, veli, među ljudma,

Pak’, ko oće, prestolstvuje svakome u grudma.

Zemljerodni, ne tužimo, tog međ nama nema,

Kom’ je sreća tako loša da mu vsegda drema.

Ko se danas s njome grli, ko da s’ od sto ljeta,

Ko što lasno stogodišnji zao čas sve smeta.

Blago za nas, o neznanstvo sutrašnjega dana!

Pusti, nek’ se s nam nadežda, kći ti, igra rana,

Pak nas zapri, kolik’ oćeš, međ sutra i juče,

Samo nam daj od danaske sve u ruke ključe.

Mila muzo, sad mi pristroj divne tvoje glase,

Praznuj sa mnom, čim se piri tvoga dvora krase:

Nizzovi mi drevna ljeta časom zlatnog v’jeka,

Da uskipi i nam r’jekom stolj meda i mleka.

Vitaj s nami (tako reci) svako neba nuće!

Blagi bozi, sljezte danas (nebo je moguće!).

Vi ste negda svašta ljudskog učasnici bili,

U Sodomi, o vremena, s ljudma jel’ i pili.

Na Olimpu (pamti zemlja) najkrasnij’ dni bjahu,

Kad se lici, kad piršestva i gozbe vođahu:

U veselju, žiznodajni, vi ste mir sozdali,

Ljubve puni, radovat se tvari proizvali.

Mene neki podilazi sveti trepet, druzi,

Duša moja okov trza, mni Bog bit u uzi.

"Ti si s neba po poreklu”, sve mi nešto kaže,

"Ta i s t’jelom voznešeni gore, što se blaže.”

Otverzite, nek’ se dveri i prozori mire,

Neka zjaju sve po domu k čuvstvam našim dire:

Bozi s nami i boginje neka človječstvuju,

Dan i neba, ljudem sveti, evo, božestvuju.

Cari naši, zemsti bozi, s ljudma drugda lade,

Zemsti bozi? S bozi valja da o nečem rade.

Čemu lučše podobiti Boga? Čelovjeku.

To s’ i bozi najvoljeli u svakome v’jeku.

Zato neka sve čudesno ostave u dvoru,

Pak pod zrakom raba dođu suvim i po moru,

Ne jezici žarki samo kao s burnim virom,

No čitavi ljudi ljudski ko negda k pastirom.

Napomene

• PJESNA O GOZBI 1807, Miodrag Pavlović: Antologija srpskog pesništva, Beograd, 1964, str. 96-97.

Izvori

• Pavle Solarić: Gozba (sabrane pjesme), Srpsko kulturno društvo "Zora", Beograd, 1999, Biblioteka "Kladenac" (srpska kulturna baština od Baranje do Boke Kotorske) knjiga I.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pavle Solarić, umro 1821, pre 203 godine.