Pjesma o Dušanu Vergašu
Čujte, braćo i vi mile seke,
O junac’ma iz Široke Rijeke
Kud se bore čete partizana
Od ustanka, od prvije’ dana.
Krstinja je na visokom brijegu, 5
Đe se hrabri sokolovi legu,
Koj’ su vični boju i megdanu
Da narodu u obranu stanu.
Kad je pokolj na Mehinu Stanju
Duboku im ostavio ranu, 10
Podiglo se veliko i malo,
Pa ustaše bijesne obuzdalo,
Jer kako su bili pobješnjeli,
Ko bi znao đe bi s’ ustavili.
Sad tu straže partizanske stoje 15
I junaka do stotinu broje.
Dušan Vergaš, komandir je čete,
On fašiste sa Korduna mete.
Jedno jutro Dušan poranio,
S komesarom razgovor počeo 20
Đe bi mogli na akciju poći
I najlakše do oružja doći.
Jer se Dušan naučio nije
Mirovati kad mu vrijeme nije.
Taman oni u riječi bili, 25
Kad sa pismom stigoše kuriri
Iz odreda Cvijanović Brda,
Koji vode dva junaka tvrda:
Dva Lovrića Radovan i Mile,
Koj’ s’ ne boje fašističke sile, 30
Njima ništa promaknuti neće,
Znaju pute kud se dušman kreće;
Koji su se lani proslavili
I Šajfara kad su uhvatili,
Koji prvi Antu poslušao: 35
Komuniste sa Veljuna klao
I sa njima pet stotina ljudi,
U Blagaju na smrt ih osudi.
Al’ i njemu smrknuše se dani:
Sudiše mu braća partizani. 40
Na motoru Šajfar se vozio,
Svoju kurvu sa sobom vodio,
Koja mu je svog muža izdala,
Martinović’, mladog učitelja.
Sa Šajfarom kada se spetljala, 45
Svog Milana pogubiti dala.
Sad je drolja sa Šajfarom pala,
Bilo j’ kasno što se pokajala.
Tu se tajna velika otkrila
O Veljunu što se dotle krila. 50
Ustaše su dotle govorili
Veljunčane da nijesu pobili,
Već da su ih žive ostavili,
U Njemačku na rad otpremili.
Tako se je odred proslavio 55
Kad zločinca takvog uhvatio,
Koj’ ustaški povjerenik bio,
Cio Veljun u crno zavio.
A sad čujte, braćo moja draga,
Kakva j’ Mile sad otkrio traga: 60
„Moj Dušane, evo dobri glasi,
Kada primiš, ti časa ne časi!
Jutros prije nego zora rana
Dve stotine krenu Talijana,
Talijana crnokošuljaša, 65
Vodići im desetak ustaša.
Idu drumom baš od Slunja grada
Za Kladušu preko Cetingrada.
Nose mnogo hrane i džebane
Za tamošnje svoje garnizone. 70
U Cetinu noć će prenoćiti,
Za Kladušu sutra će krenuti.
Čini, druže, što najbolje znadeš,
Dobru četu junaka imadeš.
Ja ću s’ ovdje drumu primaknuti, 75
Od Slunja ću druma zatvoriti.
U mene je, brate, četa mala,
Al’ joj dušman neće reći hvala
Jer je jada dosta mu zadala.
Ako pomoć iz Slunja im krene, 80
Neće lako pregaziti mene.
Ti udari da se zemlja trese,
Da fašista glavu ne iznese."
Kad je Dušan pismo proučio,
On je svojoj četi govorio: 85
„Oj, junaci, moji sokolovi,
Spremite se, puške podmažite,
Pa se, braćo, dobro odmorite.
Noćas ćemo, braćo, putovati,
Kud idemo niko ne sme znati. 90
Staru ćemo sreću okušati,
Đe će, braćo, mnogo plijena biti.
To junaci jedva dočekali.
Kud se ide, nijesu upitali
Jer su davno tome naučili, 95
Komandiru svome vjerovali.
Kad ustreba, sam će im kazati,
A dotle će dobro promisliti.
Još se Dušan nije prevario,
Ni bez plena četu pokrenuo. 100
Kada noćca na zemlju je pala,
Kao sjenka četa se kretala,
Bez riječi, bez najmanjeg šuma,
Stigla četa do Kordunskog druma
Tad je Dušan četu okupio 105
I ovako njima govorio:
„Braćo moja i drugovi mili
Koji ste mi uvijek vjerni bili,
Ovuda će stići Talijani,
Dve stotine dobro oružani. 110
Nose silnu hranu i džebanu
U Kladušu svome garnizonu.
Mi ćemo ih ovdje dočekati,
Zasjedu im tvrdu postaviti.
U Kladušu ne damo im stići, 115
Sve što voze moramo im dići,
Pokazati fašističkim psima
Da je ovo naša domovina,
Neka idu svome rodnom kraju,
A U tUđU zemlju ne diraju; 120
Neka znaju da su ovo strane
Koje sinci od tuđina brane;
Neka znaju fašisti prokleti
Da s’ moraju kući povratiti
Il’ će ovdje kosti ostaviti.“ 125
To drugovi jedva dočekaše
I busije dobro postaviše
A zaklone tako urediše,
Ne bi reka’ da tu neko diše.
Danak svanu i sunce ogranu, 130
A seljaci prođu ne zastanu.
Mir je svuda, zamislit’ se ne da
Da orlovo oko otkud gleda.
Nije vrijeme dugo potrajalo,
Kolone se čelo pojavilo. 135
Tad je svako oko zatreptalo.
U prsima srce zaigralo.
Talijani zlu se ne nadaju,
Tovar voze i pjesme pjevaju.
Čudna stoka, popali je jadi, 140
K’o kod kuće da su na paradi,
Jer ne sluti fašistički čovo,
Da ga prati oko jastrebovo.
Ako ne zna, brzo će saznati;
Ko preživi znaće s’ obzirati 145
Partizansko ime kad s’ pomene,
Zadrhtaće kad se iz sna prene.
Tako idu, na nišan stigoše,
Iz busije puške zagraktaše,
Zalajaše puškomitraljezi, 150
A od straha koža im se ježi.
Sva vozila odjednom stadoše,
Prvi mrtvi na zemlju padoše,
Dok se živi od stra’ skameniše.
Takve čase dobro Dušan znade 155
Kad busije nekog iznenade:
Skoči junak, viknu, svud se čuje,
Od glasa mu gora odjekuje:
Juriš, braćo! — i zasjeda s’ diže,
K’o oluja brzo na drum stiže. 160
Puške prašte, svuda vika prijeti:
Nek se preda kom je žao mreti!
Talijana tu podosta pade,
A još više živih se predade.
Oni koj’ se najprvo snađoše, 165
Bez obzira glavom pobjegoše
A da puške i ne opališe.
Tad i naši pucati prestaše,
Pa se sami čudu začudiše:
Čini im se da boja ne bješe. 170
Tu su plijena dosta zadobili,
U logor se zdravo povratili.
Sve povika malo i veliko:
„Oj, Dušane, partizanska diko!
Takove se čete hil>adile 175
Da samelju fašističke sile!
Oj, Dušane, — Toplica Milane,
Vi l’ječite naše teške rane!
Na megdanu svuda sretni bili,
Od fašista zemlju očistili! 180
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
