Pučina/7
VII
JOVANKA, KATICA.
JOVANKA: (Očevidno uzbuđena usled ovog naglog ispada, nervozno šeta dok ne uđe Katica)
KATICA: (Dodazi s polja). Jedno pismo, gospođo.
JOVANKA: Zar je već došla pošta?
KATICA: Ne, gospođo, ovo je pismo doneo momak iz Ministarstva, onaj što uvek donosi pisma.
JOVANKA: (Sa živim interesovanjem, pohnta sama u susret pa uzne pismo). A! Recite momku da pričeka, da... dajte mu ovo — (Daje joj novac).
KATICA: (Zagleda novac). Nije li to mnogo, gospođo?
JOVANKA: Ne, dajte mu samo, danas je to zaslužio.
KATICA: (Katica izađe i odmah se vrati).
JOVANKA: (Otvara brzo pisno i čita ga, a na lpcu joj se ocrtava ra dost i zadovoljstvo).
Katice, nismo se prevarili što smo obda- rili momka. Vest koju mi je doneo vrlo je prijatna.
KATICA: Mogu li čestitati?
JOVANKA: Da, ali ne meni, već gospodinu. Dobio je avanzman, a on to još ne zna. Kad bi ga mogli naći, Katice, to bi ga tako obradovalo. (Stavlja pismo u nedra).
KATICA: Je li gospodin u kancelariji?
JOVANKA: A da, nije, — on je u nekoj komisiji; ko zna gde radi. Ne, ne možemo ga naći, uzalud bi išli, ne možete ga naći. On će i sam skoro doći. Koliko je već sati, izvesno će skoro podne, a on je obećao da će ranije doći. Da, doći će on skoro. Ali, znate šta, Katice, idite gospodinovom bratu, idite i recite mu neka dođe sa gospođom ovamo. Ima jednu prijatnu vest da čuje, tako mu recite. Ali odmah, odmah. (Za se). Oh, tako želim da što pre podelim s kim radost!
KATICA: (Odlazi, ali se odmah vraća). Evo ih idu gospodinov brat i gospođa. Srela sam ih usput, oni su i sami pošli ovamo. Pa oni već znaju, gospođo. Njima je neko već kazao da je gospodin unapređen.
JOVANKA: Tako? Ko im je to mogao kazati?
KATICA: Ne znam, gospođo, ali znaju pa su pošli da vam čestitaju. Tako bih volela kad bih ja prva odnela tu vest gospodinu.
JOVANKA: Da, ali ne možemo ga naći. Nego, Katice, obucite Olgici novu haljinu, neka je obučena kad dođe tata da mu čestita.
KATICA (Ode levo).
JOVANKA: (Za njom). Onu novu, plavu haljinu!
|