Pučina/47
IH
JOVAN, PREĐAŠNjI
JOVAN (dolazi spolja): No, šta je? Kako je Olgici?
MARIJA: Tako, kako si je ostavio.
JOVAN: Spava li još?
MARIJA: Maločas se probudila.
JOVAN: Hoću da je vidim. (Pođe tiho.)
MARIJA: Nemoj, ostani ovde, sad je doktor pregleda, nemoj ih uznemiravati. Ostani.
JOVAN (vraća se, prilazi Jovanki): Ti plačeš, snaho!
MARIJA: Da, zabrinula se za dete.
JOVAN: O, brate, pa koga pre da gleda čovek, ono jadno dete, tebe ili Vladimira!
JOVANKA: Ne gledajte nas, pomozite njoj, ako možete.
MARIJA: Slušaj, Jovane, budi čovek, budi odvažan, stariji si, brat i dever pa... ovo ovako više ne ide, tamo dete umire...
ne daj, bože... a ovamo otac i majka ne govore... Ako mu se životu nadaju, nek mu se zajedno nadaju; ako ga žale, nek
ga zajedno žale; ako plaču, neka zajedno plaču.
JOVAN: Odista, snaho, poslušaj me, ja ti zlo ne želim, ja te volim. Što je bilo bilo, Vladimir je učinio veliki greh prema
tebi, ja to priznajem iako sam mu brat, evo ja to priznajem. Ali bar sad, u ovakvom jednom trenutku, kad vam je dete na
samrtničkoj postelji, oprosti mu, zaboravi na ono što je bilo, oprosti mu, izmirite se. Poslušaj mene.
MARIJA: Odista, učini to, oprosti mu; on priznaje svoj greh koji je učinio prema tebi. Zaboravio se, učinio je, pa neće
više... ali sad, veruj, i ova tuga i ovaj bol bio bi vam lakši.
JOVANKA (teško izdiše): O, bože!
MARIJA: Nemoj da oi tako tvrda srca, neka te omekša bar ova nevolja.
JOVANKA: Ja... ja zar tvrda srca? On, on, njemu kažite, ili ne, nemojte... ne kazujte mu ništa... ostavite.
JOVAN: Neću da ostavim. Hoću da kraj detinje postelje stanete kao otac i majka i kao muž i žena. Slušaj, Jovanka, daj
mi reč da ćeš mu oprostiti, a ja odoh da ga dovedem da se izmirite. (Pođe.)
JOVANKA: Ne... ne... ne, ako boga znate... Ne mogu mu oprostiti! (Za se) O, bože, bože, kako ti užasno umeš da kazniš
one koji ti se ogreše.
|