Pučina/46
VIII
MARIJA, JOVANKA
MARIJA (ulazi sleva tiho): Jovanka, ti se bogu moliš?
JOVANKA (ostaje u istom položaju, ne diže glavu).
MARIJA: Ako, ako, Jovanka, daj mu, bože, zdravlja! (Prekrsti se i sama.)
JOVANKA (brzo digne glavu): Šta kaže doktor?
MARIJA: On nas teši.
JOVANKA (diže se): Samo teši, ništa više?
MARIJA: Da, kaže: videće... kazaće.
JOVANKA (hvata je čvrsto za ruku): A ti, Marija, šta ti kažeš, ti si sgarija, iskusnija si, razumeš se, reci šta ti kažvš?
MARIJA (snebiva se).
JOVANKA: Ti kriješ oči; bojiš se da ja ne pročitam iz očiju ono što bi mi morala reći. Reci, reci, molim te.
MARIJA: Ali, šta da ti kažem?
JOVANKA: Reci mi istinu, reci mi onu strašnu istinu koju su se zaverili svi da kriju od mene do poslednjeg trenutka.
MARIJA: Ne može se ništa kazati. Ozbiljno je, opasno je, vrlo je rđavo, ali... ko će kao bog.
JOVANKA (zaplače teško): Jest... jest... tako je... to je ta strašna istina koju sam htela znati. (Padne na kanabe.)
|