Pučina/42
< Пучина
IV
VLADIMIR, zatim DOKTOR
VLADIMIR (sam): Hvala im, prijateljima; svi se brinu za moju Olgicu.
DOKTOR (dolazi iz leve sobe): Zvao si me, Vladimire.
VLADIMIR (odmah skoči i hvata doktora za ruku): Kako je?
DOKTOR: No, no, polako; dete spava, kisam hteo da ga diram. Čekam dok se probudi, da vidim hoće li biti kakvih
promena.
VLADIMIR: Ali ti ipak sumnjaš?
DOKTOR: Ja sam rekao samo da je stanje ozbiljno. Ako bude što teže, kazaću vam; budite dakle mirni.
VLADIMIR: A ima li nade, ma mrve nade?
DOKTOR: Čekam ovaj novi lek da se donese, okušaću njime; nisam ga još upotrebljavao, jer... no pokušaću. Možda će
moći što da pomogne.
VLADIMIR: Možda?!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|