Pučina/17
III
VLADIMIR, JOVAN
VLADIMIR (pretura novine).
JOVAN (dolazi iz desne sobe): Već po sata te čekam.
VLADIMIR: Ta, zaboravio sam se malo. Što nisi došao k meni, u Ministarstvo?
JOVAN: Zato što sam ja tako nekako naučen i naviknut da u Ministarstvu ne mogu govoriti o stvarima koje se tiču kuće, a
kod kuće opet ne govorim o stvarima koje se tiču službe. (Sedne.)
VLADIMIR (sedne i sam): To znači: imaš da govoriš sa mnom o stvarima koje se tiču kuće.
JOVAN: Da!
VLADIMIR: Znam, ti se brineš o mojoj kući kao i o svojoj, i već unapred pogađam šta hoćeš; ili ćeš predlagati da mi kupiš
drva ili... ili tako nešto...
JOVAN (maše glavom): Ne, ne. Toga radi ne bih te čekao ‐ ti znaš, ja kad nađem što dobro, ja kupim i za tebe, i ne pitam
te. Nije to, mnogo je važnija stvar.
VLADIMIR: Mnogo važnija?
JOVAN (u nezgodi je): Ovaj... vidiš, juče... juče kad si se vratio iz Ministarstva, a ti si u prvi mah bio neraspoložen.
VLADIMIR (nemarno): Ah, da... ništa!
JOVAN: Čekaj, molim te, da razgovaramo o tome ispočetka.
VLADIMIR: Ama, o čemu?
JOVAN: Ja sam, vidiš, čuo kad je Stanković pričao juče o onoj uvredi, i možeš misliti kako mi je bilo u tom trenutku. To
mi moraš verovati.
VLADIMIR: Verujem, ali ‐ našto taj razgovor?
JOVAN: Hteo sam da te pitam, otkad si ti tako dobar prijatelj sa ministrom?
VLADIMIR: Hm! Još je on bio načelnik, a ja najmlađi sekretar.
JOVAN: Ne, ne to, nego, jesi li ti bio prijatelj s njime pre nego što si se oženio?
VLADIMIR: Hm... Smešna pitanja! Zašto ti to sve pitaš? (Ustane) I... najzad, takvim tonom!
JOVAN: Odgovori mi, ako hoćeš.
VLADIMIR: Koješta... odista koješta... ja sam s njim postao prijatelj... dabome... nisam ja njega mogao pozivati na
ručak ili na večeru dok sam bio neženjen.
JOVAN: Dakle, dobro. To znači, otkako si ženjen, ti si ga pozvao jedanput, dvaput na ručak ili na večeru i tako ste postali
prijatelji.
VLADIMIR (buni se): Ama, našto to ispitivanje, šta hoćeš time da kažeš?
JOVAN: Šta hoću da kažem? Ništa! Ja sam tvoj brat; mene tvoja kuća i tvoja briga boli toliko isto koliko i moja. Ja neću
da dopustim da nekakav Marko Urošević i nekakav Stanković smeju tvojom kućom i tvojim imenom da ispiraju usta.
VLADIMIR (plaho): A zar ću ja to dopustiti?
JOVAN: Polako. Znam ja da i ti to niti hoćeš niti možeš dopustiti, ali ja hoću da saznam i da uklonim i svaki povod koji bi
dao takvim ljudima razlog da brbljaju koješta.
VLADIMIR (uznemireno): Povod? Šta ti misliš tom reči povod?
JOVAN: Šta mislim? Mislim ako... upravo ni sam ne umem da mislim. Ali razgovarajmo kao braća, iskreno. Reci mi
otvoreno, i nemoj se srditi na pitanje: veruješ li ti potpuno tvojoj ženi?
VLADIMIR: Jovane!... Kako si smeo tako što da me pitaš?
JOVAN: Eto, eto; pa s tobom čovek ne može ni da razgovara! Ja te ne teram da sumnjaš... ja lično, evo, i ne sumnjam; ja
verujem u njenu čednost potpuno, ali eto to nekoliko jučeranjih reči nije mi dalo mira, nisam spavao celu noć i, bog bi ga
sveti znao, šta mi sve nije prešlo preko glave. Mislio sam i premišljao sam se svakojako, pa zašto o tome i s tobom, kao sa
bratom svojim, ne bih razgovarao?
VLADIMIR: Jovane, ja neću da o tome sa mnom govoriš. Moja je žena čestita, ja je volim i ne dopuštam nikome ‐ pa ni
tebi ‐ da mi o tome još koji put ma i reč pomeneš!
JOVAN: Molim te, neću ti ni govoriti više. (Diže se da ide) Idem ja svojoj kući, da gledam svoj posao. Zašto ja primam na
sebe da vodim tuđu brigu? (Pođe, pa se vrati) Moram ipak da ti kažem da si me rđavo razumeo.
VLADIMIR (jetko): Možda!
JOVAN: Tako je, tako je, ti si me rđavo razumeo. Drugi put, kad budeš mirniji, objasnićemo se, pa ćeš mi i sam tama
priznati da si me rđavo razumeo. Poljubi Olgicu, doći ću sutra da je vidim. Zbogom! (Ode.)
VLADIMIR: Zbogom!
|