Pučina/10
X
DOKTOR RUŽIĆ, STANKOVIĆ, PREĐAŠNjI
DOKTOR (ulazi sa Stankovićem na srednja vrata): Nas nema ko da prijavi.
JOVANKA (prilaai im ususret): A našto bi, kad znate da vas čekamo?
STANKOVIĆ (ljubi joj ruku): Gospođo, dopustite mi da vam čestitam. Vi znate, izgleda mi da znate za novost?
DOKTOR (takođe joj ljubi ruku): O, dabome da znaju.
STANKOVIĆ: Eto, a koliko sam žurio samo da budem ja prvi koji će vam tu prijatnu vest javiti.
JOVANKA: Zar vi žurili? Ta svratili ste usput bar na tri mesta.
STANKOVIĆ: Tačno na tri mesta.
DOKTOR: Izmeđ' ostalih, i k meni.
STANKOVIĆ: Da, ali ipak toga radi da javim tu prijatnu novost.
DOKTOR (koji je bio prišao te se rukovao sa Jovanom i Marijom, vraća se Jovanki): Vi znate da sam se Vladimorovom
napretku uvek toliko radovao; neću ni da vam čestitam, ja sam toliko vaš da ću čak primati čestitanja sa vama zajedno.
JOVAN (Stankoviću, koji je njemu i Mariji prišao): A je l' te, da li već zna Vladimir?
STANKOVIĆ: O, dabome, javljeno mu je odmah, došao je u Ministarstvo, eno ga kod gospodina ministra.
DOKTOR (seda i uzima Olgicu međ' kolena): Ovamo, ovamo, da vidimo kako smo, jezik, jezik...
OLGICA (pokaže mu jezik).
DOKTOR: No, dobro, dobro! (Zagleda joj u oči.)
JOVANKA: Žalila se sinoć da je boleo stomačić.
DOKTOR: A sad te ne boli više?
OLGICA: Ne.
DOKTOR: No, eto vidiš. Tako se najbolje leči: boli, boli, a ti trpiš, pa prođe. (Ljubi je.)
MARIJA: Ja mislim, doktore, da je to malo preterana briga i sa Jovankine i sa Vladimirove strane; dete je tako zdravo.
DOKTOR: O, Olgica je potpuno zdrava.
JOVANKA: Znam i sama da je zdrava, ali otkako je ono pre ležala od zapaljenja, uvek se brinem i kod najmanje sitnice.
JOVAN: I oni vas muče, doktore, da im svaki dan svratite.
DOKTOR: Ne činim ja to što oni zahtevaju ili što je potrebno, već tako svratim, kad nemam posla, na jednu kafu.
JOVANKA: O, doktor je isuviše dobar; on i kad ima posla, makar će proći kraj kuće te zakucati na prozor.
STANKOVIĆ (koji je hteo nešto da kaže pa zastao. Jovanki): ...Izvinite, ja sam vam prekinuo reč.
JOVANKA: Molim, niste.
STANKOVIĆ: Ja vam nisam ni kazao da je gospođa Jankovićka otputovala u Francesbad.
JOVANKA: Da, kazali ste mi.
DOKTOR (Jovanu, za se): Gospodin Stanković već počinje svoj referat o beogradskim novostima.
JOVAN: Ali uvek, uvek!
STANKOVIĆ: Ali nisam vam ovo kazao: juče, znate, svratio sam gospođi Petrovićki, upravo zvala je da me umoli da joj
izvadim karte za pozorište.
JOVAN: Gle sad, dakle vi vadite gospođama i karte za pozorište?
DOKTOR: Ne samo to, gospodin Stanković čini i druge usluge. Njega je pre neki dan poslala gospođa Jankovićka da izgrdi
njenu krojačicu, u njeno ime.
SVI (smeju se).
STANKOVIĆ (koji se i sam smeje): E, pa to je preterano, doktore, ali što se tiče karata za pozorište, evo gospođe. (Jovanci)
Ja gospođi već toliko godina vadim karte za pozorište i uvek je bila zadovoljna. Kažite, jeste li bili uvek zadovoljni?
JOVANKA: O, i zadovoljna i blagodarna.
STANKOVIĆ: Ne samo vi, ima pet porodica koje za boga neće kog drugog poslati da im vadi karte.
MARIJA: Pa jeste li o kartama pozorišnim hteli pričati?
STANKOVIĆ: Ta ne to, nego... eto, sad sam zaboravio.
DOKTOR: No, bili ste juče kod gospođe Petrovićke.
STANKOVIĆ: Ah, da! Znate šta mi ona kaže ‐ ali, molim vas, nek to ostane međ' nama ‐ kaže da gospođa Jankovićka nije
otišla u Francesbad, već je ustvari otišla od svoga muža.
JOVANKA: Tako?
MARIJA: A zašto bi ona to učinila, oni su lepo živeli?
STANKOVIĆ: Znate, oni su lepo živeli, to stoji, ali, tako, nesporazum, običan svakodnevni nesporazum; znate, kao dva
ortaka kad jedno drugo optužuje da radnju potkrada.
JOVAN: Eto, eto opet! Ali ne znam kakvo vam je to zadavoljstvo da raznosite takve novosti, te porodične stvari. Svaka
kuća ima svoje nevolje, pa zato svaka kuća ima i svoje zidove, da te nevolje skrije od sveta. Našto sad, molim vas, bušiti
zid i viriti u tuđu kuću?
DOKTOR: Znate, to bi se čulo i kad ne bi gospodin Stanković pričao, a gospodin Stankovićeva je osobina u tome što on voli
prvi da raznese novost.
STANKOVIĆ: To je moja osobina. Ne može biti novosti koju ja prvi ne saznam. Verujete li vi da ima kuća, eto gospođa
Petrovićka, ona bi presvisla da joj ja svaki dan ne svratim, makar samo s nogu, da je vidim i da porazgovaramo. Znate,
ako ne svratim, ona šalje po mene, zove me.
JOVANKA: Pa onda treba uzeti u obzir i to da gospodin Stanković, javljajući nama ženama novosti, nije nimalo pakostan.
STANKOVIĆ: Hvala vam, gospođo, na tako dobrom mišljenju. Pa eto, molim vas, i ovu novost o unapređenju gospodin
Vladimirovom ja sam već ispričao gde god sam stigao. A zašto? Ja na taj način učestvujem nekako u radosti; to je, znate,
moj način na koji ja učestvujem u radosti.
JOVANKA: A zbilja mislite li da će se Vladimir zabaviti u Ministarstvu?
JOVAN (gleda u sat): Ta već je podne, doći će.
STANKOVIĆ: Izvesno će doći odmah. Gospodin je otišao gospodinu ministru da mu se zahvali i ujedno da mu se požali, da
tuži jednog činovnika.
JOVANKA: Da tuži? Ali zašto? Ta danas je bar trebao oprostiti, ako je to bila neka manja pogreška.
STANKOVIĆ: A ne, to je bilo više no pogreška, to je bio greh. Taj se činovnik ogrešio lično o gospodina i o njegovu čast.
JOVANKA: Uvredio ga?
DOKTOR: To izvesno nije tako važna stvar, ne vredi biti radoznao.
JOVANKA: Pa ipak mu je Vladimir trebao da oprosti danas.
STANKOVIĆ: O, gospodin bi mu izvesno i oprostio da se samo njega ticalo, da nije on tu i vas uvredio.
JOVANKA: Mene?
DOKTOR (Stankoviću): Ali, pravo vam je kazao gospodin . (Ukazuje na Jovana) Što se ne okanete te ružne navike da pričate
novosti po kućama?
STANKOVIĆ: Zaboga, doktore, ja sam prijatelj ove kuće, mene je stvar tako isto zabolela kao i gospodina Vladimira.
JOVANKA: Molim vas, govorite; kažite u čemu je stvar, sad sam već nestrpljiva?
JOVAN (koji se nestrpljivo digao): Da, kad se ove kuće tiče, i ja bih rado čuo. Molim vas, kažite.
STANKOVIĆ: Ali eto, gospodin doktor kaže...
DOKTOR: No, pa sad kad ste počeli, govor'te; izvol'te govorite!
STANKOVIĆ: Ta to je, znate, jedan manji činovnik, a nezadovoljnik je, pa... ne znam kako, valjda je zaboravio, i znate
pred tolikim činovnicima tamo kazao je: „E, lako je njemu svaki čas dobijati unapređenja, kad ima lepu ženu!"
JOVANKA (trgne se): Tako je rekao pred svima?
JOVAN: To je drskost, taj mora biti kažnjen.
DOKTOR: To je ludorija, koju gospodin Stanković nije trebao ni da priča.
JOVANKA (doseti se nečemu): Molim vas, zove li se taj činovnik... (Ode k stolu i pregleda svoj notes) Da, Marko Urošević?
STANKOVIĆ: Da, upravo on,
JOVAN: Ti mu imaš zabeleženo ime, Jovanka?
JOVANKA: Da, jer... zabeležila sam. (U zabuni je) Ne znam zašto sam zabeležila... ne znam zašto mi je trebalo to ime...
STANKOVIĆ: Ta to je sitnica, molim vas. Ja sam to odmah javio gospodin Vladimiru, i to ne kao činovnik, već kao
prijatelj, znate. On ga je odmah tužio gospodin ministru, i on će ili izgubiti službu ili biti kažnjen. Izvesno će biti
kažnjen.
MARIJA (koja je sa Olgicom stojala kod prozora i gledala napolje): Evo ide Vladimir.
JOVANKA (nervozno): Je li raspoložen?
MARIJA: Eh, otkud ću ja to odavde znati!
JOVAN (doktoru za se): Eto vidite, pustite ga da vam priča novosti, pa će on sad i ovo celom svetu ispričati.
STANKOVIĆ: Olgice, Olgice, 'ajde ja i ti da presretnemo taticu, da mu čestitamo. (Uzme je u naručje pa stane kod
srednjih vrata.)
JOVANKA (doktoru): Šta mislite, da li je ta stvar jako oneraspoložila Vladimira?
DOKTOR: Eh da! Ljudi, zaboga, ne primaju tako k srcu svaku sitnicu, kao žene.
JOVANKA: Izvesno, izvesno je raspoložen, (svima) a ako nije, mi ćemo ga raspoložiti. Je l' te mi ćemo ga raspoložiti?
Kazaćemo mu da to nije ništa, da ne prima tako k srcu. 'Odi, Olgice, dajte je, gospodine Stankoviću, pa stani evo ovde,
ovde napred, pa kad uđe tatica, a ti mu poljubi ruku i kaži: „čestitam tatice!' A mi ćemo ovde za njom, jedno za drugim.
(Stane za Olgicom, postavlja za sobom Jovana, za njim Mariju, za ovom doktora i za njim Stankovića.) Tako, tako,
budimo za časak deca, nek se nasmeje kad uđe, nek se odmah raspoloži, ako je slučajno neraspoložen. (Olgica je kod
samih vrata, a svi u redu za njom.)
|