Put oko sveta (komedija u deset slika)/14
V
PREĐAŠNjI, BLAGAJNIK
BLAGAJNIK:
(Obrijan je. Ode u svoju sobu).
ČOVEK:
(Nastavlja, pošto je pripalio).
Te što ti pričam, smiri se vojna, a car ruski pošlja nekoliko onijeh đurđijevskih medalja, a dobiše je neki mimo mene i ako nisu ni mrtva nosa pošjekli.
JOVANČE:
Vidi, molim te! (Nudi iu duvan). Savi jednu ako voliš.
ČOVEK:
Baš ti hvala! (Savija). E, đe nađe ovako lijepa duhana, Bog ti sveti.(Pošto pripali). Ne prođe mnogo, izide gošpodar u Cuce, te on: Ovi neka vi bude stotinaš. I tako ka što vidiš, daše mi muvu mjesto vola. Ma opet darovno gošpodarevo bolje no obilato narodsko. I bio sam ti stotinaš, sve dok ne dođoše neka đeca na gospodstvo, te oni učiniše čitavi zvek. Te ne znam, ovi ne zna ništa, te ovi prestari, te ovi nedorasta, a da ne sviđa im se ni pop ni čobanin. Te prvo mene digni. A da, Boga mi, rekoh, idem ja da tražim đurđevsku medalju, kad đeca ne znaju moje junaštvo.
JOVANČE:
Pa ode li do cara?
ČOVEK:
U zo čas. No sjedoh u ova šzapska kola, ponese ne ovi oganj od mora, ne idemo, no letimo: dok tek na jedno mjesto: dan! — Ukoliko bi čovjek reka: šta bi? Svi ka ranjenici u boj. I lijepo sam žnava će se neka nesreća desit, jer oni zaždio iz sve snage, pa ne bi poslušao sve da mu čovjek kaže: lakše. Tu sam ti, nebore, i ovu nogu izgubio. (Pokazuje).
JOVANČE:
Aman, bre, brate!
ČOVEK:
Eto viđi! (Prilazi i pokazuje mu).
JOVANČE:
(Pipa mu drvenu nogu i posmatra je).
|