Put oko sveta (komedija u deset slika)/13
IV
PREĐAŠNjI, ČOVEK S NOGOM
ČOVEK:
(Dolazi spolja, ide pravo u Jovančinu sobu). Viđi, odakle ti u moju sobu?
JOVANČE:
Ja sam u mojoj sobi.
ČOVEK:
(Vrati se u hodnik te zagleda u numeru na vratima).
Tvojoj. Jes, Boga mi! (Na vratima). Ama, rekoh ja onoj đevojci da mi da sobu s okrugdijem brojem, oli pedeset, oli šeset, ne mogu, brate, da zapamtim ovo 83, 97, 111. Dok siđem u čaršiju, pa se vratim, a ja zaboravim.
JOVANČE:
Zato vidiš ja nigde i ne izlazim iz sobe.
ČOVEK:
E, oprašćaj! (Hoće da pođe. pa se vrati). A nu, dobar si čoek. Bi li ti Srbin?
JOVANČE:
Jest, iz Jagodinu.
ČOVEK:
Da si mi zdravo! (Gledam radosno se smeje). Okle me dobra sreća nameri na brata Srbina?
JOVANČE:
A odakle si ti?
ČOVEK:
Samo polagano! (Uzme stolicu i sedne). E, i ja sam s naših brda, iz Crne Gore; iz Cuca, ako si kada čuja. Pa me ezo, viđi, viteška nevolja otjerala u svijet.
JOVANČE:
Sirotinja, valjda?
ČOVEK:
Ama, nije, brate, toliko ni sirotinja, koliko druga nevolja. Nijesi zar zapamtio kad ono neke godine udari Selim paša niz Hercegovinu, te se tu šnjim pokolji na Vučjem-dolu, i tu, a dati se ne falim, no ti kažem ko’ bratu, ponija sam se ka najbolji Crnogorac. Tu ti ja pet šest prekolji, pet-šest pretuci, nekoliko doćeraj knjazu na uzici, taman k’o brave, te ti meni gošpodar trista fijorina.
JOVANČE:
Gle, molim te.
|