Put oko sveta (komedija u deset slika)/12
III
PREĐAŠNjI. JOVANČE
JOVANČE:
(Nekoliko taktova muzike koji označavaju vegov ulazak. Njegov glas s polja).
Ovde li?
PORTIR:
(Presrećući ga, odžah zazvoni za sobaricu, te se Juliška pojavljuje na vratima sobe br. 2).
JOVANČE:
(Zadržava globus i protokol, portir prihvati ostale stvari).
Numera 83.
JULIŠKA:
Izvol’te ovamo. (Prihvati od portira stvari, pa se portir udaljuje. Ona unosi stvari, a Jovanča ulazi za njom. Pošto ostavi prve stvari, hoće da mu prihvati globus, pa ga pozna). Jovanče, moj liber Jovanče!
JOVANČE:
De, čekaj! (Ostvi stvari koje je imao u rukama). Koja beše ti, more?
JULIŠKA:
Ne pamtiš, ne pamtiš, istina, Jovanče?
JOVANČE:
Ja, jok, pa da me sada prekolješ di sam najtanji.
JULIŠKA:
Zar ne znaš prošle godine kad sam bila u Jagodinu pevačica u „Šarenu mehanu”? (Digne malo nogu kao da igra).
JOVANČE:
Ti li si, bre, Juliška?
JULIŠKA:
Ja sam.
JOVANČE:
A, bre, Juliška,’ dobro te vido’, kao rođeno moje da vido’. Čitav dan nisam nikog svog vid’o.{Zagleda je). Promenila si se, podgojila. Beše ženče sa kratku 'aljinu, sa šljokice, pa kad igraše ovako, (Pokazuje) a men me beše milo i zabole me vrat od sagibanje. Mnogo li ti meni tada učini na žao.
JULIŠKA:
Zar ja?
JOVANČE:
Pa ti, dabome. Ja potroši na tebe 27 groša to veče, a ti oe uhvati s onoga knjigovođu iz štedionicu. Mnogo se onda gledaste, ti i onaj knjigovođa. A znaš li da on više nije u Jagodinu, otišao u Beograd.
JULIŠKA:
(Trgne se. Za se).
On ne zna da je pobegao. (Glasno). E, Boga ti? Premešten, valjda?
JOVANČE:
Nije, nego ode za blagajnika u jednu banku. Za tebe bi bilo ponajbolje da beše blagajnik dok je još bio u Jagodinu?
JULIŠKA:
A kud ti putuješ, gazda Jovanče?
JOVANČE:
(Mane rukom).
Daleko, mnogo daleko, u Ameriku.
JULIŠKA:
(Iznenađeno).
I ti? (Trgne se). To jest — trgovačkim poslom valjda?
JOVANČE:
More da mi beše pamet za trgovački posao, ostao bi’ u Jagodinu. Nego idem onako, da se prođem.
JULIŠKA:
Špacir do Amerike?
JOVANČE:
Nije. I podalje još. Kad je špacir, nek je špacir, eto ti...
JULIŠKA:
Blago tebi, gazda Jovanče! (Oblaguje se oko njega). A mora da imaš mnogo para, kad si na tako veliki put pošao?
JOVANČE:
Jok, more, sa srećku putujem.
JULIŠKA:
Kako to?
JOVANČE:
Znam ja kako? Tako, putujem za tuđ groš.
BLAGAJNIK:
(Zvoni).
JULIŠKA:
(Izvlači mu se).
Eno me zovu!
JOVANČE:
(Zadržava je).
Idi, ama, pa da mi dođeš, zašto da mi se ne osuše usta od ćutanje.
JULIŠKA:
Dobro. (Pođe, pa se seti i vrati). Ah, daj mi tvoj pasoš.
JOVANČE:
Što će ti?
JULIŠKA:
Pa mora svaki putnik da se prijavi.
JOVANČE:
Ali ja neću da noćim ovde. Za malo pa ću da putujem.
JULIŠKA:
Ipak je red prijaviti se.
JOVANČE:
E kad je red, neka je red. (Daje pasoš).
JULIŠKA:
(Razgleda pasoš).
Pa ti si ovde upisao i svoju ženu.
JOVANČE:
More i ženu i šurnjavu i jednu moju komšiku. Sve sam gi upisao kao familiju; zašto vadio sam godišnji pasoš, pa računam kad ih sve metnem jeftinije me košta.
BLAGAJNIK:
(Opet nervozno zvoni).
JULIŠKA:
(Za se).
Evo pasoša kao što nam treba.(Glasno). Sad ću ti doneti pasoš, samo da te prijavim.
JOVANČE:
’Ajde.
JULIŠKA:
(Ode u sobu bdagajnika).
GLUMAC:
(Za sve vreme ponavljao je u sebi pevanje, pa mu ne ide od ruke, baci note, ščepa novine, legne na krevet i čita novine).
JULIŠKA:
Dragi moj, dragi moj, dobro je!
BLAGAJNIK:
Već sam dvaput zvonio.
JULIŠKA:
Ali, nemoj biti nervozan. Evo pogledaj! (Pokaže pasoš).
BLAGAJNIK:
(Ščepa grčevito).
Uh, pa srpski pasoš! Ja ne smem putovati sa srpskim pasošom, jer će možda srpske putnike paziti i goniti.
JULIŠKA:
(Kao polivena).
To jeste! A tako je zgodan pasoš, familijaran, mogli bi oboje da putujemo.
BLAGAJNIK:
Na, vrati ovo! (Pruži, pa zaviri u opis). Pa onda ovaj opis: dežmekast, ćelav, pupast, prosedih punih brkova... Bar da liči na mene (Prevrće prednje listove). Jovanče Micić iz...
JULIŠKA:
Znaš, onaj Jovanče što je bio ljubomoran na tebe, kad smo bili u Jagodini.
BLAGAJNIK:
Otkud on sad?
JULIŠKA:
Putuje za Ameriku.
BLAGAJNIK:
Pa to je sve gore i gore. Uh, uh, uh! Kad on putuje?
JULIŠKA:
Još danas, prvim vozom.
BLAGAJNIK:
Eto!
JULIŠKA:
(Odlučno).
Onda je najbolje da putujemo s njim.
BLAGAJNIK:
To je nemoguće.
JULIŠKA:
(Pobedonosno).
To je moguće! Mi ćemo putovati zajedno s Jovančetom na njegov pasoš.
BLAGAJNIK:
Ali ja?
JULIŠKA:
Ti ćeš putovati kao njegova žena.
BLAGAJNIK:
Šta kažeš?
JULIŠKA:
To što ti kažem. Setila sam se nečega. Daj meni sto kruna, a ti idi, pa obrij brkove.
BLAGAJNIK:
Ama šta govoriš?
JULIŠKA:
Ovde je jedan glumac koji nema da plati hotel. Za sto kruna on će mi nabaviti žensko odelo i to tursko žensko odelo.
BLAGAJNIK:
Tursko?
JULIŠKA:
Pa dabogme, to je najzgodnije za begunca. Prvo, ne moraš govoriti, jer ne znaš drugi jezik sem turskog; a drugo, lice ti je pokriveno. Daj mi samo odmah sto kruna, a ti idi, brijaj brkove.
BLAGAJNIK:
(Daje joj novac, ali vrti glavom).
JULIŠKA:
Slušaj ti samo mene! Nisi ti prvi koga sam ja ispratila u Ameriku. ’Ajde, brže, brže!
BLAGAJNIK:
(Daje joj novac, ščepa šešir i odjuri).
JOVANČE:
(Pošto je jeo, spakuje ponova sve. Ode kod lavora i opere ruke. Obriše se svojom maramom, pa onda otvori onaj protokol i piše).
JULIŠKA:
(Pošto je primila novac, ulazi u glumčevu sobu).
GAUMAC:
(Sedi, kad Juliška uđe, on ustane. Pevajući). Pozdravljam te, Julija, o, zdravo idole!
JULIŠKA:
Mi imamo jedan ozbiljan razgovor.
GLUMAC:
Dijalog u četiri oka! Da zaključam vrata?
JULIŠKA:
(Sedne na postelju).
Ne. Slušajte, gazda je naredio da vas portir još danas izbaci napolje.
GLUMAC:
Šajlok!
JULIŠKA:
Ja vam, međutim, mogu pomoći.
GLUMAC:
Vi, Keristano!
JULIŠKA:
Da, ja ću vam dati novac da isplatite račun, ali vi mi morate pomoći da dobijem jedan kostim.
GLUMAC:
Ništa lakše! Pozorišni garderober je moj ujak, za mene bi zgodnije bilo da mi je ujak direktor pozorišta...
JULIŠKA:
Ostavite vi pozorišnog garderobera, pa otidite kod prvog telalina i ako vam nije rod.
GLUMAC:
Vi ćete večeras na kostim bal? Jedan domino španjolski? Gejšu?
JULIŠKA:
Ne, Turkinju!
GLUMAC:
Ah, kakav ukus! Božanstvena Selmo, tajanstvena Zulejko! (Peva turski i udara rukom u daire „rastanak"). Tra, ra, ra, ra!
JULIŠKA:
Ali morate kupiti sebi jedan fes.
GLUMAC:
Fes?
JULIŠKA:
Da... i umete li da predstavljate brata?
GLUMAC:
Kakvo pitanje? Igrao sam oca i dedu, sina i zeta, strica i ujaka, pa zašto onda ne bih mogao brata?
JULIŠKA:
Lepo. Ugovorili smo. Evo vam jedan deo novca da nabavite kostim i fes, ostalo ćete dobiti kad odigrate rolu. (Daje mu novac. Spolja zvoni).
JULIŠKA:
A sad, brzo na posao! (Izlazi. Pogaeda u numeru i iziđe levo).
GLUMAC:
(Ode dole).
JOVANČE:
(Napisao je, pa sad čita glasno).
„Pešta čudna varoš, čudan narod; niti mi ko reče dobar dan, niti se pozdravi s men’. Mora biti da me niko ne poznaje. U kafani nema basamci, nego se sedne u jednu šiljbokanu, pa te izvuku gore. Kako se izlazi, ne znam, zato ne izlazim iz sobe. Koliko se vidi kroz prozor, Pešta velika varoš; mora da je velika kmetska plata. Sve kuće pod liniju u front. Vidi se da u ovu državu vlada reakcija, zašto na svaki ćošak stoji po jedan žandarm i što je varoš čista.” (Skine kapu, ostavi je, pa počne da savija cigaru).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|