Put ekstaza

Put ekstaza Pisac: Miloš Vidaković

Kad zamru čula, sve se mirno sleže,
Mirisi bledi nestaju i ginu,
Oblici stvari kao senke minu,
Mir. Slike sveta iz očiju beže.

I tada negde — negde u dnu mene
Otvaraju se jedna nepoznata
Večito mirna i mistična vrata
Što vode u svet neznan. I zasene

Širina plava, svetlost beskonačna,
Širina plava, opojna najezda
Bleskova živih i srebrnih zvezda
I miris vetra ugodna i zračna.

Množina čudnih zborova zabruji,
Zborova šumnih kô rojevi pčela.
I skakutanje nebrojenih vrela
U beloj peni po kamenu struji.

A kad se prođu ta mesta sa bleskom
I pokraj mutnih izvora se mine,
Pod svodom jedne beskrajne tišine
Put jedan ima posut zlatnim peskom

Put — uklet — kojim u pjanstvu ekstaza
Odlaze duše u visove neme,
Gde večnost ćuti i prestaje vreme,
Gde nema tuge i bolnih poraza.

I svaka jednom besvesti zaneta
Gore, gde nema ni svetla ni tame,
Gde mrtve stoje i tišine same
I večno hladno poimanje sveta.

A kad god bi večnost videla vrhunca
Poslednji krik im umro je na visu
I nikad više osećale nisu
Ni sreću bola, ni blagoslov sunca.

Pariz, 1912.

Izvor

• Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 273-274.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Miloš Vidaković, umro 1915, pre 109 godina.