Put ekstaza
| Put ekstaza Pisac: Miloš Vidaković |
Kad zamru čula, sve se mirno sleže,
Mirisi bledi nestaju i ginu,
Oblici stvari kao senke minu,
Mir. Slike sveta iz očiju beže.
I tada negde — negde u dnu mene
Otvaraju se jedna nepoznata
Večito mirna i mistična vrata
Što vode u svet neznan. I zasene
Širina plava, svetlost beskonačna,
Širina plava, opojna najezda
Bleskova živih i srebrnih zvezda
I miris vetra ugodna i zračna.
Množina čudnih zborova zabruji,
Zborova šumnih kô rojevi pčela.
I skakutanje nebrojenih vrela
U beloj peni po kamenu struji.
A kad se prođu ta mesta sa bleskom
I pokraj mutnih izvora se mine,
Pod svodom jedne beskrajne tišine
Put jedan ima posut zlatnim peskom
Put — uklet — kojim u pjanstvu ekstaza
Odlaze duše u visove neme,
Gde večnost ćuti i prestaje vreme,
Gde nema tuge i bolnih poraza.
I svaka jednom besvesti zaneta
Gore, gde nema ni svetla ni tame,
Gde mrtve stoje i tišine same
I večno hladno poimanje sveta.
A kad god bi večnost videla vrhunca
Poslednji krik im umro je na visu
I nikad više osećale nisu
Ni sreću bola, ni blagoslov sunca.
Pariz, 1912.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 273-274.
|