Putu kraj
| Putu kraj Pisac: Branko Radičević |
Putu kraj
„Ja obiđo mloge dole,
Mloge reke, mloga vrela,
Gore, luke, stene gole,
Mloge dvore, mloga sela;
I opeta nigde kuta
Deno mlađan da se stanim,
Da s' nemirna manem puta,
Svog života dan predanim.
Divni mesta vide dosta,
Divna beu, al' ne dugo,
Nigde dugo ja ne osta,
Jer sve traži nešto drugo.
Pa tako se levo, desno
Po svijetu lupam,
Sve je usko, sve je tesno,
Da l' ću što da slupam?
Ko zna de će još isteći
Taj nemirni život moj,
De će silna želja reći:
Dosta more, ovde stoj!“
Peva putnik, pa silazi
Kroz kamenje niz planinu,
Put se vinu, on upazi
Divne drage i dolinu.
Gleda putnik s stene gole:
„O krasote, o divote!
Nos' me, stazo, dole, dole!“
Zakliktao od milote.
Dole ga je staza snela,
O da divna ovde čuda!
Jedna moma stoji bela
Kâno snega mlada gruda:
„Oj devojko, zlato čisto!
Ta lepša si nego vila,
Lepša nego sunce isto;
Bi li, rano, moja bila?“
„Oj srećice iznenada!
U moga me išti ćaka,
Tela bi te moma mlada,
Tela bi te ja junaka.“
Putnik ište, otac daje,
Eto putu dođe kraj,
Al' i moja ruka daje,
Dragi rode, pesmu naj!
(1843, 5. dek.)
Izvori[uredi]
- Pesme Branka Radičevića I., U Beču u jermenskome namastiru, 1847.
|