Putnik (Rastko Petrović)
| Putnik Pisac: Rastko Petrović |
Stanislavu Vinaveru
Kneže Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu,
da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još
da putujem:
Ko ti reče prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju
Dunav teče!
Ko ti reče Šar planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška - pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru.
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.
Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokoškog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i Mokro perje, bolivijsko zverje,
On preplivava okeane
Da l' nad vodama, da l duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici ”amblem klana“
Zmija u čeljustima lafskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;
Bum, bum! u Tambuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi za čast silnim u vozu, između dve železničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole...
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimoski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova - nebesima;
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata besna svata, ah Koštano
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh prokleta!
Ta ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bakcile Kohove:
Hanibale, Karavađo lopove, hajdmo mili da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nije ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
- Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć
Da l' leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni mlečni put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz - i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(U čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.
Ah bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem, otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke.
Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak ...!
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe.
Razgolićenih bokova
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.
I to zapisah ja kraj jedne reke
I amin!
Izvor
[uredi]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|