Putnik i tica
| Putnik i tica Pisac: Branko Radičević |
Putnik i tica
Divno gora lista,
Divno sunce sija,
Divno reka čista
Zrake mu odbija.
A na reci lednoj
Divne lipe stoje,
A na lipi jednoj
Divno tica poje.
Jošte putnik tuda
Nogom lakom odi,
Stazica krivuda,
Pored lipe vodi:
„Oj tiče umilno,
Što na grani stojiš,
Okle tako silno
Srce meni svojiš?
Da li odozgore
S neba amo dođe,
Da li mimo dvore
Moje mile prođe?
Valjda moju milu
Vide prevesela,
Pa bi meni silu
Govoriti tela,
Ali ne znaš, mila,
Šta pre od milote,
Jer si tako sila
Videla krasote.
Ti joj lice belo
Vide i rumeno,
I još vito telo
I to oko njeno.
Oči joj veljau
Da meneka čeka,
I da je u strau
Za mene daleka.
I suze je lilo
Drago u samoći:
„O ti višnja silo,
Kad ćeš mi pomoći!“
Tako putnik tudi
Tici maloj zbori,
Po mladi mu grudi
Silan plamen gori,
Plamen, plamen sveti —
Putnik suze roni,
Tici da poleti
Plamen njega goni.
Skoči lakom nogom,
A tičica prnu,
„Zbogom, tico, zbogom!“
On se stazi vrnu.
„Stazo vita, nes' me
Preko oni gora,
Pa sretna odnes' me
Sred miloga dvora.
Nes' me dragu mome
Da više ne tuži,
Da suzno za mnome
Lica svog ne ruži.“
(1843, 21. nov.)
Izvori[uredi]
- Pesme Branka Radičevića I., U Beču u jermenskome namastiru, 1847.
|