PUSTA
Preplanula, bosa, ispucanih ruku
Uprla je oči, mirne kô dan letnji,
U močvarnu pustu gde mre miris cvetni,
Gde prljavi vidik psi u beskraj vuku.
I kad modrim dahom u rumenom luku
Pukne barska zora prosuv zadah štetni
I kad novembarski cikne fijuk setni,
Ona sanja dok je dani ne dotuku.
Bez boga, bez nade. Tek odjekne tmuro
U praznoj joj duši kô glas stare priče
Grom i romor kiše kad je nebo suro.
Svog viteza čeka blatavog i smrdnog,
Rapav krik života kroz pustare viče,
A kad ga oseti bradatog i gadnog,
Zasuzi, zatrepti, grize ga i siče!
(Bez datuma)
