Ptice u kafezu

Ptice u kafezu Pisac: Svetozar Ćorović

Ptice u kafezu

(Turska soba, raskošno namještena. U dnu čist obijeljen zid, okićen tablicama, na kojima su zlatnim slovima, na zelenoj hartiji, ispisani stihovi iz korana; na istom zidu probijena su dva veća prozora, sa čeličnim demirima i zeleno obojadisanim i gustim mušebacima . Naprijed, na desnoj strani, vrata, išarana raznim rezbarijama. Pod je zastrt teškim ćilimom, koji je oivičen debelim serdžadama, a iza serdžada prislonjeni su uza zid fini, veliki jastuci. U dnu, ispod prozora, veliko kadifli-šilte. Pored šilta su male mumtaftice, po kojima su nanizani lokumi, gurabije, šećerleme. Pored mumtaftica stoje nargile. Na šilti jednoj prislonjen uz jastuke, sjedi Salih-aga, starac od šezdeset godina, sa crijevom od nargile u ruci, koju je naslonio na Muntino rame; drugom rukom obgrlio je Fatimu. I Munta i Fatima, obučene su u lahko, providno spavaće ruho; one se valjuškaju oko njega na šilti. Na drugoj šilti leži Ziba, tužna, zamišljena. Ona je ljepše obučena. O vratu joj vise đerdani, nakiti, nize s dukatima.)

Munta (čupka Salih-agu za bradu): A za Bajram šta ćeš nam kupiti?
Fatima (obgrli ga i ljubi u obraz): Šta ćeš nam na peškeš doniti?
Salih-aga (hvata ih za podvaljak i smješka se): A šta bi vi hotile da kupim? ... Sta bi želile? ... Kažite, ne razmišljajte puno!... (Kuca se po džepu u kom zveče novci.) Ima se dukata! ... Govorite samo!
Munta (brzo): Ja ću ogrlicu!
Fatima (brzo): Ja biserov đerdan!...
Munta: I svile za dimije!
Fatima: I kumaša za ječerme!
Munta: I zlatan kolan!
Fatima: I vezene papuče!...
Munta: I još, još šećerlema i rahatlokuma.
Fatima: I hurama!... Čuješ ... i hurama!... (Govoreći brzo čas ga ljube obje, čas ga čupkaju.)
Salih-aga (braneći se od njih): Ama da ne bude puno što ištete? ... Da nije premnogo? Kad će vam biti dosta?
Munta: Meni nikad nije dosta!
Fatima: Ni meni, ni meni!... Ne može nam biti dosta!
Munta: Kiti nam mladost dok nije precvala!
Fatima: U proliće se i gora kiti i beharom miriše, a u zimu malaksava i umire pod snigom.
Salih-aga (gledajući na Zibu koja ćuti): A ti, kumrijice moja, što mi ti ništa ne govoriš? ... Zar tvojoj mladosti ne triba kićenja? Zar se ti stidiš zaiskati? ...
Ziba (tužno): Meni ne triba ništa.
Salih-aga: Ništa?
Munta i Fatima (brzo): Ništa?
Ziba: Šta će mi?... Ne triba! ... Neću!...
Salih-aga: Kakav je to razgovor, riči kakve su?... Mlada, luda i neće da se kiti! ... Ko je to ikad čuo?
Ziba: A rašta ću se kititi? Rašta?
Salih-aga (meko): Pa zbog mene da se kitiš... (Gladi bradu.) Zar ti nisam drag? ... Zar nisi rada da mni se još bolje sviđaš?
Ziba (uzdahne): Ah!...
Salih-aga (Munti i Fati): Eto, kakva je! . . . Nema ni misec dana otkako je dovedena, a vazda uzdiše... Krivo joj nešto u mojoj kući, teško joj, mučno. . . Ima svega, pliva u izobilju k'o patka u vodi, a nije zadovoljna ... (Zibi.) Reci mi šta ti fali, kumrijice moja? ...
Ziba (tužno se osmjehnuvši): Šta mi fali? (Slegne ramenima.) Ništa ... (S podsmjehom.) Imam nakita, lokuma, šećerlema ...
Munta i Fatima: Eto!... Šta bi više?
Salih-aga: Ne mršti se i ne okreći glavu tako k'o da si sriću zakopala!.. . Hodi, priljubi se uza me i zalij me mirisom iz tvojih nidara k'o što ruže zalivaju probuđeni dan... (Jače.) Hodi, sidi mi u krilo!... (Ona pokorno ustane i prilazi mu.) Tako!... (Obgrli je.) Sad me založi jednim poljupcem, nek mi se k'o lokum rastopi na ustima... (Ona okreće glavu.) Šta? ... Ti nećeš? ... (Oštrije.) Zar se premišljaš?
Ziba (spusti mu hladan poljubac na usta).
Salih-aga: Ih, hladan ti je k'o da je pod srcem od leda prispav'o... Ama to ne smeta meni, kumrijice... Moja je krv još vruća, moja je snaga i sad zagrijana i najčvršći led otopiće se pod njom... (Poljubi je u obraz.) Vidiš da u meni još plamen gori!... Vidiš ... (Poljubi i Muntu i Fatu.) Ja sam i njih zagrij'o, a bile su ledene, ledenije od tebe ...
Munta (ulagujući se): Ama nemoj da ti vatra sprži pamet, pa da zaboraviš što si nara obeć'o ...
Fatima: Mi ćemo da nam sve doneseš! Odmah, sad da doneseš!...
Munta: Ako nam ne kupiš, nikad te više nećemo poljubiti.
Fatima: Ako ne kupiš, pogledati te nećemo.
Salih-aga (smješka se): Meni se čini k'o da me gonite od sebe ...
Munta: I gonimo te!... Kupi, donesi, obaspi nas peškešima, pa da ti se kiša poljubaca ospe na obraze.
Fatima: Tako je!... Bez peškeša nema ni ljubljenja!...
Salih-aga (diže se, Zibu drži u naručju): Eh, eh, eh vidim da vam se ne smi ništa obećat' što se neće odma ispunit'!... Eh ... (Odmahne rukom.) Pa dobro dobro ... Otiću, kupiću, doniću, neće li, zar, i moja kumrijica razveselit' se malo i sahraniti dert pod peškešima... (Lukavo.) Vidite, 'ona je mudra, pa' neće ni da kaže šta bi joj kupio ... Hoće da ja nađem, da izaberem, te da dobije nešto što je najlipše...
Munta (stane mu se jedne strane i drpa ga za rukav): Ni mi ti nismo sve kazale ... Možebit' smo nešto i zaboravile! ...
Fatima (stane s druge strane i drmusa ga): Mi' nismo ni mogle sve kazati.. . Nisi nam dao da dogovorimo! .. .
Salih-aga: Oho, hoćete li se ikad zasititi? ... (Tapše ih po plećima.) Ama neka... neka... Možebit' ću vas i više obdariti ako budete pametne, pa mi moju kumrijicu razveselite. Ako mi se njezino lišce razvedri, a njezina pisma razlije se kroz kuću, onda neću žaliti dukata, sipaću ih nemilice, makar ost'o bez njih .. .
Munta: Ne boj se za to! ... Samo hajde!... Idi!...: Kupi!... (Gura ga.)
Fatima: Ne čekaj! ... Ne razmišljaj!... Hajde!...
(Obje ga guraju iz sobe, a on se kao brani i opire, namigujući na Zibu, koju je pustio i koja stoji u strani, jednako tužna i zamišljena. Pošto ga izguraju, zatvore vrata za njim.)
Munta (pane na jednu šiltu i duboko odahne): Ah!
Fatima (pane na drugu šiltu): Ah!
Munta: Jedva jednom!...
Fatima: Jedva!
Munta: Otkako je Zibu doveo, vazda je s nama. Natovario nam se na vrat k'o tuga na dušu... Neće gotovo nikad da nas ostavi same!...
Fatima: A ja volim kad smo same, kad nikog među nama nema, da bar dušom dahnemo i da lakše otvorimo srce jedna drugoj ...
Munta: Ne mogu ja nikako s njime . .. Teško mi je... Pritiska me i davi k'o mora. Podgriza me ...
Fatima: Triba da se uvijam oko njega i da se pripijam k'o pijavica, triba da ga ljubim, a srce mi ga neće pa neće ... Ono vehne od njegova zadaha, malaksava, kopni, umire ...
Munta: Dodije mi njegov glas ... njegov razgovor... njegovo tepanje .. . Sve njegovo dodije mi, sve mi omrzne.
Fatima: Milovanje njegovo mene umori... (Othukne.) Uh ... (Uzima kolač i jede.) Doklen će 'vako? ...
Munta (uzima lohum): Dok nestane nas jali njega ...
Ziba (gleda ih): A ja se čudim vama, čudim se i ne mogu se načuditi!...
Munta: Čudiš se? ... Rašta? . . .
Ziba: Kako se možete pretvarati, kako ga možete ljubiti i umiljavati se? ... Njega, dida jednoga, nakazu, đuturuma, pa da nako ljubite... uh!...
Munta: Pa šta bi drugo? .. . Hoćeš li da mu poletimo u oči, da mu ih kopamo? ...
Fatima: Hoćeš li da mu očerupamo bradu?
Ziba: Nije ... nije to.. . To ne možete a i ne smite. .. Ama kako se možete uvijati oko njega, lomiti? Kako možete išta iskati? . ..
Munta: A što ne bi iskale?
Fatima: Zar je to ružno?
Ziba: Ružno je ... ružno jer ... jer je mrsko sve njegovo... I peškeši njegovi iz one suhe, dlakave tuke, što je sva počađavila od duhana, mrski su mi i ja bi ih pobacala, polomila...
Munta: Peškeši njegovi mrski su i meni, ni ja ih ne primam draga srca. .. Ama ja ištem i iskaću vazda!. Hoću da troši, dan i noć, nek troši i kapom i šakom što se kaže ... Sve svoje nek potroši, nek ostane fukara, prosjak, pa nek obisi torbu o rame, nek moli za koru hliba ... On mi je ukr'o i ot'o mladost moju, a ja hoću da otmem i ukradem u njega pare i sva dobra njegova .. . Sve!.. .
Fatima: Mi hoćema da mu ništa ne ostane!...
Ziba: Ama ja ne mogu tako... ne mogu ... Ja mu se ne znam ulagivati, ne znam iskati, jer mi je teško i...
Munta (prekida je): Ništa, naučićeš ... I ja sam taka bila kad me doveo .. . Bižala sam od njega, okrećala glavu, sakrivala se ... Pa vidiš . .. privikla sam... Sad se umim ulagivati k'o niko ... Mislio bi neko da mi niko nije draži od njega ...
Fatima: I ja, i ja!... Za prva tri miseca mislila sam da ću umriti i pomahnitati, a sad .. . Sad samo mislim da mu se svetim ... Cidiću mu život k'o limun, trošiću mu pare dok ga ne uništim.
Ziba: Eh, kad bi Alah dao, pa bi tako bilo!... Ama on će isciditi nas, izlomiće mlados' našu ... snagu ... lipo'tu ... pa ćemo svehnuti k'o izlomljenl fesliđen ...
Munta: Tako sam i ja nekad mislila i bojala se, a sad više jok!... Mi ćemo njega pri umoriti nego on nas...
Ziba: Ah! (Pane pored nje na šiltu.) Ko će to doživiti?
Munta (miluje je): Nemoj ti tako tugovati, lipoto moja ... Nemoj ... Znam ja da ti je mučno ... mučno je i meni... ama triba da budeš junak 'vako k'o i ja... (Nudi je.) Uzmi jedan lokum.
Ziba: Ne mogu... neću ... ne mogu ...
Munta: Uzmi, jedi!... I ovo je njegovo i ovg jedi!... Troši nek nema, nek nanovo kupuje ... Troši!...
Ziba: Ne mogu ...
Fatima: Razveseli se malo!. .. Nemoj se ubijati... Neće zar ni nama osvićati crni dani... Razveseli se!...
Ziba (uzdahne): Kad bih mogla!. . .
Fatima: Hoćeš da ti zapivamo malo? . .. Nema boljeg iladža srcu od pisme naše.. . Kad se u njoj okupa, podmladi se nekako, očvršne, osnaži, pa sve dertove podnese lahko i zaboravi ih ... Ne biži od pisme ako želiš sebi dobra. (Drmne je.) Čuješ li me?... Hoćeš li da ti Hana zapiva? ...
Munta: Ne pitaj nas, nego zovi i Hanu i Nedžu ... (Jače.) I ja hoću pisme, hoću teferiča!... (Uzima nargilu.) Zovi ih!... Zovi!... Brže!...
Fatima: Odmah ću, odmah! (Pođe.) Moramo je razveseliti! (Otrča.)
Munta (lagano Zibi): Ne boj se!... Sve će proći!... Gledaj na nas, pa se smiri malo ... Nije ni u nas srce od kamena, pa trpimo . ..
Ziba: Kad bi' mogla divovanje zaboravit', možebit' bi mi i lakše bilo, ama ovako...
Munta (upada): Zaboravljaj ga silom!
Ziba: Ne može se.
Munta: Kušaj!
Ziba: Zalud mi je kušanje ... Ne mogu .. .
Fatima (vrati se): Sad će one ... sad! ... (Uzima i ona nargilu i legne na šiltu.) Zadimani i ti, Zibo, pa nek sve brige biže od tebe, nek se kolutaju i gube pod tavanicom k'o i dim... (Pripali Muntinu nargilu, Munta pripali njezinu. Zibi.) Puši! (Silom joj tutne crijevo u usta. Ziba se zakašlje i oturi ga. Međutim Hana i Nedža, Ciganke, ulaze sa dahirama.)
Munta: Zovnule smo vas, Hane, da pivate štogođ, ama nešto naše, lipo... da nas razgali malo, da nam prsi ispuni, pa da zaboravimo i na ovaj svit i na kuću ovu i na sve ...
Hana: A šta ćemo?
Fatima: Ne pitajte i ne ljutite nas! ... Pivajte koju od sevdaha ... (Zavali se bekrijski i pusti dim.) Nek nam pisma o sevdahu kaže kad same nikad ne okusismo šerbeta njegorva ... Pivajte!...
Hana i Nedža (sjednu, prihvate dahire i zapjevaju):
     Moj dilbere, kud se šećeš?
     Što i mene ne povedeš?
     Sevdi sevdum, bir efendum,
     Aman, ainan, aman!
     Haj, haj, džamun Đurdžija!
Ziba (hvata se za srce): Aman! Hana i Nedža (pjevaju dalje):
     Kada pođeš u čaršiju,
     Ti me prodaj bazrđanu,
     Sevdi sevdum, bir efendum,
     Haj, haj, džanum Đurdžija!
Ziba: Dosta je!... Dosta!... Ne pivajte ako boga znate!... Ne mučite me više.
Munta (začuđeno): Šta ti je?
Ziba: Ama zar te ne boli kad slušaš? Zar možeš biti mirna, zar... (Izvija se.) O sevdahu se piva, a mi... a mi... Di je naš sevdah? ... Di smo mi? ... Čije smo? ...
Munta: Ne lomi se! ... Ne govori!. .. Smiri se jednom!... (Hani.) Pivajte drugo što...
Hana i Nedža (zapjevaju):
     Propivala bumbul ptica,
     Misli zora je,
     Ustaj, Zibo, ustaj zlato,
     Spremaj svatove...
Ziba (skoči, ote im dahire i baci ih u kraj): Ni to, ni to neću (Jače.) Ni to!... (Razjareno.) Idite!. . . Bižite! ... Ostavite me danas! ... Ne triba mi ni pisma, ni mlados', ni lipota, ni život! ... Zar se ruža za to goji da je na smetlje bacamo? (Bijesno.) Idite! (Hana i Nedža snebivaju se, izađu. Ziba opet pane pored Munte i pokrije lice rukama.)
Fatima (pritrči joj): Zibo ... Zibo ... Nemoi biti dite ...
Ziba (kroz plač): Kamo sriće da sam dite!... Uz majku bi' se privijala, s njome bi' pivala, na njezinoj ruci počivala i bila bi' rahat!. . .
Munta: Ne plači. . . Nemoj ... I ja ću, čini mi se, s tobom zaplakati... Nemoj, Zibo!...
Ziba (nasloni joj glavu na prsi): Kad srce plače, mogu li oči ostati suhe? ... Vi. .. vi... vi ne znate kako boli... ovdi boli. ..
Munta: Mi da ne znamo? . .. Mi? Šališ li se, Zibo?...
Ziba: Možebit' i znate, ama ne znate k'o ja... Dok nisam došla u ovu kuću, u kafez ovi, ja sam bila slobodna i vesela k'o lasta . .. Činilo mi se da je Alah stvorio svit samo za me, da ja u njemu živim, da se igram i da pivam ... Ja pri nisam ni znala za dert i za muku. Da mi je ko o tom i prič'o, ne bih mu virovala.
Munta: Pa tako se i meni nekad činilo!
Ziba: Ama vi sve lahko zaboravite, prežalite, a ja ne mogu ... neću da zaboravim ... (Zanosno.) Mogu li zaboravit' n'oći one kad se misečina razlije po mahali, topla, meka, drhtava misečina, puna svitlosti i puna mirisa, što krv mladu zagrije i raspali, što svu snagu okupa, pa se po žilama razmili nešto slatko... lipo ... nešto što osvaja, opija, draži... pa nabreknu prsi, nadmu se, i dođe mi da cipam haljine, da se trzam, kidam, da samu sebe grizem ... da pivam i da plačem ujedno .. .
Fatima (prekida je): A zar se to nije i nama dešavalo?
Ziba (nastavlja, ne slušajući je): Mogu li zaboraviti one sahate kad sam, vireći kroz mušebake, sa zebnjom čekala kad će u bašti počet' krckati plotovi, kad će zašuštati jorgovani i odjeknuti šargije? Mogu li zaboravit' momke one, mlade, jedre, zdrave, silne momke, pune snage i mladosti, kad bi počeli da udaraju piljcima u pendžere, da me zovu i mame govoreći o kara-sevdahu, o čežnji, o mil'osti, i jadima nekakvim. .. Ah, kažite mi, kažite mi, mogu li zaboraviti?...
Munta (tužno): Zaboravićeš ...
Ziba: Nikad!
Munta (upornije): Zaboravićeš silom!
Ziba: Kad bi' imala vaše srce, možebit' bi' i zaboravila ... Ama ja ga nemam ... Moje ništa ne zaboravlja, ništa .. .
Munta: A jesi li ti i jednog od momaka, što su ti dolazili, sevdisala mimo druge?
Ziba: Ne znam ... Nisam ... Čini mi se da nisam...
Murda: Nisi?
Ziba: Pa... bila sam mlada, dite ... I nijedan mi nije bio mimo druge... Svi, svi su mi bili dragi, jer su bili plahi, žestoki, jaki... puni krvi i vatre...
Munta: Da te makar koji od njih uz'o, bila bi sritna?
Ziba: Bih ... Lako je biti sritna kad goriš na mladu srcu, kad te mlade ruke stežu i obvijaju, kad ti mlada usta sisaju dušu kroz poljupce, kad mlada snaga nadjača tvoju, pa pred njom kloneš, iznemogneš ... slatko iznemogneš ... i predaš se ... pušćeš... ah ...
Munta (tužno): E, vidiš, a ja sam još nesritnija od tebe.
Ziba: Ti nesritnija? ... Ti? ...
Munta: Tvoje srce bilo je svačije, a ja sam svoje samo jednom dala... Duša, tilo i sve moje bilo je njegovo!... Ja nikoga nisam znala nego njega, nikog nisam slušala ni gledala osim njega ... U očima njegovim ja sam gledala čitav svoj svit, u lipoti njegovoj svu svoju sriću.
Ziba (brže): I ti si ga ostavila?
Munta: Nisam ga ja ostavila, niti bi' ga ostavila ikad, makar i prosila s njime! ... Ama on nije bio zenđil k'o Salih-aga, i otac me silom dao Salih-agi, baš k'o i tebe tvoj. A on ... od derta otiš'o u Tursku...
Ziba (prijekorno): I ti si to zaboravila?
Munta (žešće): Nisam zaboravila, nit' ću ikad zaboraviti! U otoj kući ja... mučim se da zaboravim, dok... dok ne iscidim ovog Salih-agu, dok mu sve ne potrošim, dok mu se ne osvetim k'o niko nikom...
Ziba: A hoćeš li moći?
Munta (odlučno): Hoću li moći? Ja hoću, a i ti, i Fatima, pomoćete mi... Još ćemo se ulagivati i lomiti ga, još ... (Iz daljine se čuje potmula, vesela graja.)
Ziba (prekida je): Ja ne mogu ... Mrzak mi je, mrzak, pa ne mogu ni pomislit' o ulagivanju ... Ne mogu se ja pretvarati! Kad mi se primakne, k'o da mi se smrt primiče, kad mi obvije ruku oko pasa, čini mi se k'o da me zmija obavija, kad mi prinese usta, k'o da mi otrov prinosi... Ja ... ja se gadim od njega ... jer ... jer je ružan, grdan, nakazan ... iznemog'o je, ostario, oslabio ... uh ...
Fatima: A zar se mi ne gadimo?
(Graja, smijeh, pjesma spolja, približiše se.)
Ziba (trgne se, živo skoči, pogleda kroz mušebake. Viče isvrekidano i uzbuđeno): Munto, Fato, evo ih ... evo ... Evo momaka!... Gledajte kako prolaze!... Gledajte!... Šta stojite? ... Imate li oči? ... Eno, eno onaj mi je dolazio ... eno ... Hasan Kadić pogledajte samo kako je kršan, stasit, viđen – pravo muško!...
Munta i Fatima (trče drugom prozoru i proviruju): Svi su oni kršni, svi!...
Ziba (kao van sebe): Njih, njih, njih da mi je!. .. Da panem prid njih, da im se oko noga obvijem, da me jednom, samo jednom zagrle, pa da umrem ... (lomi ruke očajno) da se istopim pod njihovim poljupcima k'o gruda sniga... Oh, njih da mi je!... Njih!... Zapah njihove mladosti ispunio je, evo čitavu sobu, pa mi pamet oduzima! (Gotovo vrisne.) Njih mi dajte!
Munta (okreće joj se): Lakše ... Čuće te ...
Ziba: Neka ... Neka me čuje svak!... Ne mogu vazda šutiti ni trpiti stara i iznemogla kod sebe ... Ja hoću života, vatre, sevdaha bez pameti!... Toga mi dajte! ... Toga!... (Kao pomamna trese mušebacima.) Dajte mi njih!.. . Mladosti dajte! . ..
Munta i Fatima (pritrče i otrgnu je od musebaka): Šta ti to radiš? ... Jesi li pri sebi? ... Momci te čuju, okreću se i gledaju u pendžere ...
Ziba (veselo): Gledaju? ... Gledaju zar? ... (Hoće da se otme i poleti prozoru.) Evo me ... Ja hoću da me oni gledaju! Hoću da me vide, da izgorim pred vatrom njihovije' očiju ... (Otima se.) Pušćite me!... Njih, njih hoću!...
Munta (drži je čvrsto): To ne možeš ... to ne smiš ... Šta bi ti se reklo? ...
Ziba: Nek rekne šta ko hoće, neću slušati.. . Pušćite me! Samo da ih vidim!...
Fatima (ode do prozora i vrati se): Šta ćeš? Nema ih više ... Prošli su ...
Ziba (Otrgne se od Munte pa i ona pogleda. Tužno.): Prošli su ... (Munti i Fatimi.) Što ste me držale? Što me niste pustile da ih još gledam? . .. Ja ću njima!... Neću ja ovdi!. .. (Kida ogrlice i đerdane i baca ih.) Sve ja ovo neću, jer je njegovo, jer me on okitio!... (Čupa đerdane i gazi ih.) Uh ... kad bih mogla i njega 'vako čupati i izgaziti 'vako... vako ... 'vako ... Da ga na komade iskidam i izgazim!... Da uništim sve!... (Gazi bješnje; spolja se čuje kašljanje i Salih-aga lagano otvori vrata.)
Salih-aga (ulazi i, praveći se k'o da nije ništa vidio, smješka se): Ahaa. Znam da ste me se zaželile. Ama šta ćete kad nisam mog'o doći prije... Tribalo je peškeše kupovati da ih donesem, da vas okitim ... (Pruži Munti i Fati poklone.) Evo, evo ih! (Zibi.) A moja kumrijica čini mi se nešto ljutita? ... Mrgodi se nešto ... Šta li joj je?
Munta i Fatima (staraju se da je sobom zaklone): Ništa ...
Sdlih-aga: Pustite je neka meni dođe. (Oštrije, zapovjednički.) Zibo, hodi amo ...
Ziba (uzbuđena, podrhtavajući, pokorno, oborene glave, pristupa mu).
Salih-aga (vadi grivnu): Tebi sam ovaj peškeš sam izabrao, pa da te obdarim danas ... Puno sam dao za nj, ama ne žalim. Pogledaj ga! ... (Gleda je.) Šta? ... Ne sviđa ti se? ... Reci!...
Ziba (okreće glavu da ga ne gleda).
Salih-aga (meće 'joj đerdan na grlo): Vidiš... vidiš kako ti lipo stoji!... Za taki peškeš triba da me sto puta poljubiš!... Hoćeš li?
Ziba (ćuti).
Salih-aga: Šta? Šutiš? E, kad šutiš, onda i kabuliš ... (Obgrli je i privuče na šiltu.) Sidi kod mene, metni mi glavu na prsi i čuj kako srce bije!... To je za tobom! ... Kad počineš na njemu malo, ti ćeš se i odljutnuti... Ja ću te učiti sevdahu, kumrijice, jer... jer si ti dite, pa i ne znaš za sevdah! (Poljubi je.)
Ziba (izvija se i stresa kao da se gadi): Uh!...
Salih-aga (strogo): Šta je? ...
Ziba (uplašeno): Ništa ... nije ništa ... (Pokorno mu spusti glavu na rame, dok se napolju opet čuje graja, smijeh i pjesma momačka.)

1906.

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 9, strana 112-125 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.