Prsten
| Prsten Pisac: Nikanor Grujić |
Idi k dragoj, međ visoke, oj prstene, stene,
Dar si mali, al’ srdečan, vredan ruke njene.
Il’ se češlja na zrcalu, il’ na svili spava,
Il’ dobrotu srca pesme glasom izražava.
Ako spava, pogled tihi na lice joj baci,
I primeti javljaju l’ se na tom ljubve znaci.
Mudro gledaj, i pričekaj dok se ne probudi,
Kad se prene, ukloni se — stidljive je ćudi.
Nađeš li ju kod prozora, poklon vitkim stasom
Učini joj, — progovori k njojzi tihim glasom,
Tihim glasom, da ne čuju ni kamene stene
(Ah, bojim se i sav strepim!) ove tajne njene.
Išti ruku da celuješ; kad ti ovu pruži,
Pridrži ju, nežno samo, pak joj se potuži:
Najpre kaži da si svedok moje ljubve žarke,
A potom joj sve iščisli moje muke jarke;
Hoće l’ joj se ražaliti, pazi pak mi kaži,
A međutim sebi mesto na ruku joj traži.
Daj joj povod desnom rukom lepo što nek’ radi,
Na levu se brzo, verni prstene, potkradi!
Stegni sebe oko prsta, da t’ drugi ne zbace,
Ta je ruka blizu srca, čućeš joj udarce.
Ako nežno, kad t’ oseti, na tebe pogledi,
Raspusti se, da ju krug tvoj mali ne uvredi,
Jer je ona nežna, same od nežnosti ruža,
Koju vređa i obara i najmanja stuža.
Na čelu ti spomen stoji, al’ joj ti objavi
Da ćeš njojzi verne ljubve svedok biti pravi.
Digde l’ ruku da t’ upita šta želiš od grudi
Njenih, kaži: Vernost koju česni hrane ljudi.
U smeju joj na usnama volju ti primeti,
Bude l’ dobra, tad pomisli da si već na meti.
Kad ja dođem i upitam, kazaćeš mi stanje,
Taj će vopros bit mom sercu najslađe pitanje.
1838.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 227-228
|