Protekcija (komedija u pet činova)/6
VI
AĆIM, SAM
A Ć I M: Ko bi to rekao? Ko bi to rekao? Saveta i ne zna, pašće u nesvest kad joj kažem. Ali ako, ona je kriva, ona ga je takvog rodila. Na nju je, jer i ona koji put zapne pa me izgrdi na pasja kola. I onda, dabome, kad majka grdi predeednika suda, dete će da grdi ministra. Ona je kriva! Nego sad ne treba ni časa časiti. Molba treba da mi je gotova, pa ako mogu još danas kod ministra, najdalje sutra, jer može biti on još ne zna da je moj sin urednik toga lista. (Sedne i piše) Visoko blagorodni gospodine ministre (Govori). Tačka, nije, udivitelno! (Piše). Služeći već četrdeset leta po raznim državnim nadleštvima, većim pak delom moga života po vnutrenosti, najposle verujem da će gospodin ministar, imajući u vidu moju besprekornu službu, premestiti me u Beograd (Govori). Točka. Neću dugačko. Ako mu je kratko neka uzme, ima tamo kod njega još dvanaest mojih molbi, pa neka čita (Piše) „I u toj nadeždi ostajem gospodinu ministru prepokorni služitelj, ponizni... (Govori) Točka. Dosta je, brate i ovoliko. Neće tu pomoći ova molba, ako što pomogne pomoći će ova pisma. Uh, samo da mi ne pokvari onaj komunac.
|