Protekcija (komedija u pet činova)/5
V
AĆIM, MANOJLO
AĆIM: Eto kako ti stoji stvar, moj Manojlo. Rešio sam se ovako, pa kako Bog da! Čantra mi Saveta iz dana u dan: „Nakvrcaj ti samo Ministru molbu!'’ Ama nakvrcaću ja njemu, velim ja njoj...
MANOJLO: Njoj ?...
AĆIM: Ali će to on zakvrcati u akta, moja Saveta! Evo već četrnaest godina pišem molbe, pa kvrc ja njemu...
MANOJLO: ...Kvrc on tebi..
AĆIM: Nije — kvrc ja njemu, kvrc on u akta; kvrc ja opet njemu, kvrc on opet u akta.
MANOJLO: U akta, dabome!
AĆIM: E, kad je već došlo dovde, a ja ti se jednog dana rešim pa na telegraf, te ministru: „Kuc, kuc, kuc... Molim za odsustvo!” a on meni...
MANOJLO: „Kuc, kuc, kuc... izvol’te uzmite odsustvo!”
AĆIM: Jeste! Pa ću ti ja, moj brajko, sad odavde pa cap kod ministra s misli i personom....
MANOJLO: „Dobar dan gospodine ministre; takva i takva stvar”.
AĆIM: More nije to samo takva i takva stvar, nego sam ti se ja sad naoružao da sam kadar i najtvrđi grad razbiti. U svakom džepu imam po jednu bateriju. (Pipa se po džepovima). Ne pomaže ti tu više ni čestita služba, ni molbe, nego ovako ako se može. (Vadi jedno pismo) Vidiš li ti ovo pismo, a?
MANOJLO: Vidim.
AĆIM: A znaš li ko je to pisao?
MANOJLO: Ne znam!
AĆIM: Gospodin ministrova strina. Tu, vidiš, piše ona: takva i takva stvar, da mi toga i toga, odatle i odatle, premestiš tamo i tamo.
MANOJLO (Diveći se): Moj brate!
AĆIM: Pa onda. (Vadi drugo pismo) Znaš li ko je ovo pisao?
MANOJLO: E, pa, gospodin ministrov stric!
AĆIM: Nije. Jedan stari drug i prijatelj ministrov; zajedno su učili školu, zajedno su krali kruške. Pa znaš li šta taj piše?
MANOJLO: „Takva i takva stvar; da mi toga i toga, odatle i odatle, premestiš tamo i tamo!”
AĆIM: Jeste! Pa onda, (Vadi treće pismo) pogledaj kome je ovo?
MANOJLO:Opet ministru.
AĆIM: Nije, nego njegovoj gospođi. A znaš li ko to piše?
MANOJLO: Ne znam!
AĆIM: To piše gospodin ministrove žene drugarica. Kaže: tako i tako, to da mi učiniš, da govoriš tvome mužu...
MANOJLO: Znam, ama.... gospodin ministrova žena je umrla.
AĆIM (Iznenađen): Umrla?
MANOJLO:Jeste!
AĆIM: E, šteta! Ali svejedno, ja ću se praviti kao da ne znam. A imam još ja, nije samo ovo. Nemam potrebe ni reči da govorim, nego odem lepo, predam mu ova pisma, on ih pročita, uzme moju molbu pa napiše: „Da se premesti!” Eto ti! Nego, dobro se setih, treba da napišem molbu pa da mi je odmah pri ruci, kad on kaže: „Dajte molbu”, a ja odmah: Izvolte!
MANOJLO: Šta, zar ti nisi još tamo napisao i spremio molbu?
AĆIM: Šta ćeš, brate, kad nemaš čestita činovnika koji bi ti mogao prepisati.. Baš pred polazak, istukao sam onoga nagluvoga; obio sam mu o glavu ceo jedan lenjir onookružnog suda. Ja se sav umijem mastilom radeći, tako reći sav se uvučem u divit, a on se uvuče u kafančinu pa banči. Kaže mi Saveta: „Ti si se opet tukao sa praktikantima, ali to ne liči, zaboga, tvome dostojanstvu, ti si predsednik suda!” Svejedno: ličilo ili ne ličilo mome dostojanstvu, moram pre no što odem otud isprebijati još i onog dugačkog što krade državnu hartiju pa prodaje deci.
MANOJLO: Dabome da ga moraš isprebijati!... Ali, reci mi, tako ti Boga, zar nemaš tamo ni jednog čestitog koji ti je mogao prepisati molbu?
AĆIM: Nemam, brate! Napisao ja lepo molbu i udesio:gde treba tačka — tačka, gde treba zapeta — zapeta, dvojetočije — dvojetočije, udivitelno — udivitelno..
MANOJLO: Jest, udivitelno!
AĆIM: A bio sam pred polazak nešto slab te nisam otišao u kancelariju nego poslao po panduru.. I kažem još panduru od reči do reči: Evo ti ovo, idi u sud pa daj onom dukačkom praktikantu Teofilu da na čisto prepiše; ako nije u kancelarji, a on je tamo preko puta, kod „Sablje Dimišćije”, karta se. Ako ne nađeš njega, a ti otidi kod „Morune”...
MANOJLO: Kod „Morune?”
AĆIM: Jest! Tamo je onaj nagluvi praktikant, hvata seljake pa im piše žalbe. A ako ne nađeš ni njega, onda idi u sud, sekretar mora biti tamo!... Jer sekretar, znaš, uvek spava u kancelariji.
MANOJLO: Gle, molim te!
AĆIM: E, tako, pošljem pandura, kad, ne prođe ni po sata, a on se vrati. Kaže: „Ne mogu ni jednog da nađem". jesi li bio kod „Sablje Dimišćije”? — „Jesam. kaže, tamo je onaj dugački pa se potukao; sve diže stolicu u vis i viče: „Dama pik je bila na sonu! Ah, samo da se vratim, taj će mi Teofilo već ostati na sonu! A, jesi li budio sekretara? — pitam ja. 1
MANOJLO: To onog što spava u kancelariji?
AĆIM: Jes! Kaže: budio sam ga pa isprva nije hteo da se probudi, a posle se naljutio, dočepao molbu, zgužvao i pocepao.
MANOJLO: Pa sad?
AĆIM: Pa sad to, onaj iscepao molbu, ja nisam imao kad da napišem drugu, jer bilo već vreme da se polazi, pa ću sad ovde. U tebe ima pero i mastilo, je li?
MANOJLO: Ima, dabome. Evo, evo ovde; evo i hartije!
AĆIM (Seda. uzima pero i proba na noktu da ga umače i počinje, pa odmah prekida): Slušaj, Manojlo, smetaš mi. Ja ne umem da mislim kada još koga ima u sobi.
MANOJLO: Pa odoh ja tamo kod žena.
AĆIM: Nemoj gotovo, nego mogao bi, za vreme dok ja sastavljam molbu, da odeš i vidiš šta je sa Svetislavom. Jedva smo čekali da ga vidimo, a njega nema. Bojim se da nije nešto slab ili tako nešto.
MANOJLO: Pa dobro, kad tako veliš, Baš da pođem; je’l tako veliš?
AĆIM: Pa jeste!
MANOJLO: Dobro kad ti veliš. (Uzme šešir, pođe do vrata pa se vrati.) A veliš da ga zovem?
AĆIM: Pa da ga zoveš, dabome!
MANOJLO: A, ovaj... jesi li ti onako malo razmislio o tome?
AĆIM: O čemu?
MANOJLO: Pa o Svetislavu!
AĆIM: Ama šta imam da razmišljam?
MANOJLO: Pa rekoh, da ti on nešto ne bude na smetnji?
AĆIM: Kako na smetnji?
MANOJLO: Pa velim... znaš... on je saradnik onog lista.
AĆIM: Ama kakvog lista?
MANOJLO
Jesi li čitao koji put list „Narodni prijatelj“!
AĆIM: Jest, pa?
MANOJLO: Pa od nekoliko dana on je urednik toga lista, tako mi kaže Jovanka.
AĆIM: Ama onoga lista što onako grdi današnje ministre?
MANOJLO: Jes'!
AĆIM (Dočepa se za kose): Gospode Bože! Moj sin grdi ministre, — moj rođeni sin grdi ministre, je li, Manojlo?
MANOJLO: Grdi ih, bome!
AĆIM: Gospode, šta sam ja doživeo pod stare dane! I moj ministar, ovaj, moj gospodin ministar zna možda da je on moj sin, ili zna može biti da sam ja njegov otac... svejedno, tek moj gospodin ministar, zna, izvesno zna.
MANOJLO: Dabome da zna!
AĆIM: Ama otkud to, po Bogu brate, otkud to? Ja sam, brate, mirne krvi, cela moja familija je mirne krvi i Savetina je familija mirne krvi, te otkud to da se on tako izmetne?... E, taj mi je lep kolač ispekao. Taman kao što treba. Odem ja lepo, pa: „Dobar dan, gospodine ministre, ja sam taj i taj!” A on tek protrlja ruke pa meni: „Aha, golube moj, vi ste dakle taj i taj, otac toga i toga, komunca?” Pa tek onda otvori protokol pa na: A... a, a, a, a, a. (Pokazuje prstom prevrtanje listove.) a, a, — Aćim! E, dragi moj gospodine Aćime, ovamo, onamo; odovud, odonud, izvol'te vi lepo napolje iz službe!”
MANOJLO: Napolje, dabome!
AĆIM: Dabome! Ali čekaj, sinko moj, da vidimo može li to biti: kad sam ja tebe hlebom naranio, ti zar meni hleb da uskratiš! (Seti se.) Ti veliš, Manojlo, tek je od nekoliko dana urednik toga lista?
MANOJLO: Jes’!
AĆIM: A pre toga bio drugi?
MANOJLO: Jes’!
AĆIM: Šta znaš, može biti ministar još i ne zna da je on urednik.... može biti... Idi odmah zovi ga, dovedi ga, donesi ga....
MANOJLO: Mislim nešto...
AĆIM: Nemoj ništa da misliš, nego ga odmah dovedi; ako neće, uzmi četiri čoveka pa ga donesi. Razumeš li, donesi ga!
MANOJLO: Ama...
AĆIM: Molim te, idi što pre, ne smemo ni časa časiti. Idi, idi, idi! (Izgura ga).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|