Protekcija (komedija u pet činova)/27
VIII
PREĐAŠNjI, bez PERSIDE, zatim MINISTAR
AĆIM: Ja ovu baš nisam potpuno razumeo, nešto mu na kraju ispade kao neki par i ovaj... A, evo ga! Kako da počnem, Gospode Bože!
SAVA SAVIĆ (U predsoblju, momku): Taj se zadržao, mora da je kakav dobar poznanik gospodin ministrov?
PRAKTIKANT: To je užasno! Taj me ni danas neće primiti!
AĆIM: Evo ga... evo!
MINISTAR (Ulazi u kabinet): Vi ste gospodin... Kako vam ono beše ime?
AĆIM (Uplašen): A...
MINISTAR: Izvol’te, sedite! (Sedne i sam) Pušite li?
AĆIM(Sedajući): Jest!
MINISTAR: Izvol’te! (Pruža mu kutiju).
AĆIM: Hvala! (Uzima cigaretu i pali).
MINISTAR: Vi ste po svoj prilici radi što da zamolite?
AĆIM: Jest! (Daje mu sva pisma). Evo!
MINISTAR (Otvara jedno po jedno pismo i čita.)
AĆIM (Zakašlje se strašno od cigarete. Za se): Koji me đavo tera da lažem da pušim. Tako neučtivo kašljem! (I dalje kašlje)
SAVA SAVIĆ (On je za sve vreme prethodnih scena nervozno šetao u predsoblju. Često se pogledao u ogledalo, a prilazio i momku nudeći mu cigare i tapšući ga po ramenu da bi mu se umilio.): Sava Saviću — ili, ili! Zar da ostanem večiti đumrukdžija? Ljudi se danas preturaju preko glave i poleđuške i potrbuške, a ja da sednem pa da čekam da dozri klasa pa da mi sama padne u krilo! Ne, Boga mi, nego: ili, ili! Istina, gospođica je malo zamakla u godine, ali to baš ništa ne mari. A možda je čak i bolje, jer ću ranije ostati udovac, a dotle, klasu po klasu, pa da vidiš, moj brajko, Savu Savića! Ako me danas ne primi ministar, neću mu se više ni javljati, već ću pravo kod nje tražiti audijenciju. Kod nje ću možda lakše i uspeti, jer ide mi nekako od ruke da osvojim ženske, a izgleda mi da mi ništa ne fali? Molim vas, šta meni fali? Jedino ovaj prokleti levi brk, (Uvrće ga) taj jednako hoće dole!
MINISTAR (Savijajući pisma): Sve vam ovo nije potrebno. Vama ne treba protekcija, vi ste je stekli vašim dugogodišnjim radom i besprekornom odanošću.
AĆIM: Jeste!
MINISTAR: Ja vam do duše ne mogu za sada ništa pouzdano obećati (Seti se) Izvolte, pušite! (Daje mu cigaru).
AĆIM (Koji ni prvu nije popušio pali drugu i zagrcne se od kašlja).: Hvala! Hvala! (Za se) E, ove će me cigare ugušiti!
MINISTAR (Takođe pali): Da... ne bih vam mogao pouzdano obećati, ali ću svakojako voditi računa o vašoj želji. Ja vrlo poštujem naše stare sudije, još zaostale u službi.Kod njih sam često nalazio na mnogo više savesnosti no kod mlađih.
AĆIM (Kažljući): Jeste! (Za se) Uh, kako kašljem neučtivo! (Glasno) Ja sam već četrdeset godina...
MINISTAR: Četrdeset godina?
AĆIM: Jeste!
MINISTAR: Vi bi imali pravo na punu penziju?
AĆIM: Imao bih, al’ neka — neka još malo.
MINISTAR: Mislite valjda još malo avanzmana?
AĆIM: Jeste!
MINISTAR: Svakojako, svakojako... dakle, kao što vam rekoh, ne mogu vam ništa pouzdano obećati, ali ću voditi računa o vašoj želji.
AĆIM (Za se): Moram bežati, eno se sprema da me ponudi i trećom cigaretom (Ustaje glasno), Ja vam blagodarim, gospodine ministre, ja se nadam, ja...
MINISTAR (Pružajući mu ruku): Gledaću, gledaću, svakojako! Razume, se morate biti malo strpljivi, ali se nadajte. Zbogom!
AĆIM (Klaljajući se neprestano, protrčava kroz čekaonidu i odlazi).
MINISTAR (Zvoni).
MOMAK (Ulazi): Zapovedajte!
MINISTAR: Čeka li još ko?
MOM AK: Dva gospodina, jedan već deveti put kako dolazi.
MINISTAR: Danas ne mogu više primati. (Ode levo u sobu).
|