Propast
| Propast Pisac: Svetolik Ranković |
Propast
Danas je Pera ustao veoma rano. Nekakva neodređena zebnja beše ga obuzela još juče u podne, kad je opazio da su mu najglavnije partije iz srednjeg veka ostale nejasne, zbrkane, pa gotovo i — nepoznate. Užas ga obuze, kad mu slučajno padoše u oči naslovi: Vidukind... Kanut... Hastings... i još mnogi drugi, o čemu on, vaistinu, ni pojma ne imađaše.
»Šta li to može biti?« — pitaše se on, »da se baš tih imena ne sećam?« — Istina, cele mu godine istorija »ne iđaše od ruke«, i ako su najslabiji mu drugovi iz nje imali trojke i četvorke, ali ipak je on, u koliko se seća, redovno pratio i učio sve lekcije.
Uze da prevrće dalje, ali rezultat ovoga pregleda beše tako nepovoljan, da je očajno jauknuo, bacio knjigu na sto i uhvatio se obema rukama za glavu. Dođe mu kao da će poludeti. Sutra ispit, a on ni pola predmeta nije pregledao, a jadno ti naučio.
Poče da misli. Dosada je vredeo kao odličan matematičar i u opšte vrlo dobar đak. Ispiti su mu svagda išli »kao po loju«. Dosada nije znao šta je to pasti na ispitu. Istina, imao je i »sreće«: nekako se svakad dešavalo da bude pitan ono, što je ponajbolje ili bar vrlo dobro znao. Razgleda ceo predmet, nauči teže stvari, pa ako i ostane što sumnjivo, on je već znao da to neće biti pitan. Događalo se, bogme, da je ponekad i sa zebnjom išao na ispit. Pre dve godine nije mogao da savlada čitava dva odeljka iz istorije Srba, pa opet — provuče se. Ej, kad bi Bog dao da i sad bude tako. I zračak kade obasja mu dušu. Opet dohvati knjigu i poče da čita, ali, čim odvoji listove koji su mu nepoznati, zbuni ga i uplaši količina njihova. Ne zna šta će pre da pročita od onoga što mu je manje poznato. Najzad se reši da čita po redu, pa dokle dođe. Zaveri se u sebi da ne prevrće listove u napred iz ljubopitstva, jer mu to najviše smeta i plaši ga.
Tako je sedeo nad knjigom i čitao celo pola dana. Posle večere opet je dohvatio knjigu i počeše da mu lete kroz glavu Longobardi, Gibelini, Hohenštaufovci, Kapet i Sforci, pape i krstaški ratovi, i sva čuda iz srednjih vekova... Tako je i zaspao nad knjigom.
Probudio se i otišao na ispit... Stoji on pred stolom za kojim sede profesori i čeka da mu se stavi pitanje. Profesor istorije nekako se đavolasto smeši i pogleda ga ispod obrva. »Kažite nam Vi, — veli on, — Vi, Jovanoviću... ded' šta najgore znate?« — »Ček' da ga prevarim«, veli Pera u sebi, pa dodaje glasno. — »Ts... čitao sam sve,... nisam baš najbolje Vizantiju prešao, ali tek... mogu...« — »Hm! možete, a?« veli profesor i opet ga onako đavolasto pogleda: »pa ded baš da vidimo u kojoj su Vas meri interesovali zeleni i plavi«, veli profesor i smeši se zadovoljno. Pera čisto poskoči od radosti, pa poče da proslavlja Justinijana, a profesor se zacenio od smeha, i što se više smeje i glava mu postaje nekako drukčija... Kad Pera stade da opisuje pobunu zelenih, slučajno pogleda profesora i spazi da je to direktor, ali ga ova promena ne začudi. On produži, a direktor, po svom običaju, pognuo nos, pa drema... Opisujući Teodorino junačko držanje, pade mu pogled na Danicu, koja seđaše u prvoj klupi i gledaše ga s čežnjom. U njegovu razredu ima i ženskih đaka. Taman on poče da deklamuje Teodorine reči, kojima ona ukorava Justinijana za malodušnost, a Danica ga uze za ruku, i oni se nađoše zajedno na livadi, blizu Vrnjačke Banje... I tu opet sede profesori za stolom, od nekud dođe i njegov otac, pa stade pred profesore. »Je l'te da ne zna ništa?« — veli otac mu. »Kažem mu ja da on batali stihove, pa da uči istoriju; al' nemam kome da govorim...« Posle nastade nekakva tama, n on čuje da ide neko u papučama po sobi...
— Pero, — zovnu ga nežan i blag glas njegove majke. On se trže i probudi se.
— Što ne legneš, moje dete, nego se tako mučiš. Već je pola noći, bolan brajko, a sutra treba da poraniš.
I on leže. Spavao je malo, te ustade zlovoljan i neraspoložen. Na doručku mu otac opazi da nešto nije sve u redu, zbog čega nađe za potrebno da mu dobro pripreti.
— More, ti mi nešto onako... kako da kažem... nešto sumnjivo izgledaš...
— Nije... sedeo sam sinoć dugo, — odgovori Pera i obori glavu.
— Hm... dobro, dobro... samo pazi: ako ne položiš, presešće ti ovo leto. Mesto da se provodiš u banji, okapaćeš mi nad knjigom.
I ako su se očeve pretnje ponavljale, iz godine u godinu, skoro u oči svakog ispita, ipak sad one behu ozbiljnije i činjahu se Peri strašnije. On se diže i, s debelom knjigom u ruci, ode u školu.
...»Kako to da se desi?« već stoti put stavljaše sebi pitanje Pera. Stvari koje je sinoć prešao, jutros mu opet izgledahu zbrkane, pomešane. A ima i tako lakih stvari, pa im on ipak ne može da uhvati red. Eto, seoba naroda. To su prve lekcije, koje je on znao »kao vodu«, a sad su mu napravili čitavu zbrku u glavi Kelti, Finci, Huni, Vandali, Goti, naročito ovi poslednji sa onim prokletim ost i vest. Pa onda vojskovođe toga vremena: Alarih i Stilihon, Genzerih i Atila, Ajecije i Odoakar... Hajde već Atila i Genzerih — nisu ga tako bunili, ali onoj prvoj dvojici nije mogao da odredi narodnost: čas mu je Alarih Rimljanin a Stilihon — vođa gotski, posle mu se sa Stilihonom mešaju nekakvi Svevi i Vandali... Nasred ulice stane, otvori knjigu i — lupi se po glavi. — Stilihon je Vandalin, ali je rimski vojskovođa!...
I opet pitanje: »kako to?« To su bar proste i lake stvari, koje ne traže veliko umno naprezanje. — Obične priče. A on je u stanju rešiti takav matematički zadatak, da onaj, večito namršteni, profesor matematike samo pocupkuje uz tablu i smeši se od zadovoljstva, gledajući ga kako pršti kreda pri njegovu brzom i pravilnom radu... I što je najčudnije: dok čita koji odeljak, on ga tako lepo razume i zna kao i svoju matematiku, ali čim pređe nekoliko odeljaka, već izgubi svaku svezu i red u događajima i licima. Eto, sinoć je mogao vrlo tačno izređati sve Stilihonove zasluge, a jutros mu ne zna ni narodnost...
A šta će biti ako bude zapitan iz... na primer... eto, sad ne zna čak ni to, šta mu je najnepoznatije; i ako se seća da nemačke države u drugoj polovini srednjih vekova nije dobro ni razgledao, ipak ne zna od čega bi se poimence mogao najviše plašiti, Na primer... šta bi ga mogli zapitati? Krstaške ratove... Kako bi mu to ispalo? Hajde baš da proba!... — Poče da se seća. Znao je šta treba reći o Svetoj Zemlji i povodu ovih ratova. Seća se da je Gotfrid Buljonski duša prvog rata, ali se ne seća ni jednoga od ostalih učesnika u ratu... Ovo ga veoma uplaši i pobrka mu i ono malo reda što ga je imao u poznatim mu istorijskim događajima.
Plašnja mu rašćaše sve više, a glava, koje zbog nespavanja, koje zbog naprezanja, a naročito zbog plašnje, beše mu tako tegobna, misli tako zbrkane i neodređene, nervno stanje tako uzbuđeno, da ne mogaše nikakva reda naći u tome haosu od pojmova i osećanja.
»Sigurno mi ne ide istorija u glavu« — mišljaše on u sebi. Pričanje, samo po sebi, ne zadaje mu nikakve tegobe, ali čim se kakvo lice uplete u istorijski događaj, onda je — mat!... A pošto svi događaji zavise od licâ, kao svojeg uzroka, i pošto je cela istorija većinom sastavljena iz događaja, onda i ovi događaji moraju stajati u »pečalnim« odnosima s njegovom mišlju...
Seća se prošlogodišnjeg ispita. Učili su se stari vekovi. To su već tako proste i zanimljive stvari, da i nema ništa lakše od njih za đaka. I pri svem tom da ga ne zapitaše o Kiru — ko zna šta bi bilo. Pa i tu nije mogao da se seti onoga vavilonskog cara, što ga je Kir pobedio i pogubio... Jest, tada je imao sreće; dobio je najlakše pitanje. Ali da l' će ga i sad sreća poslužiti?.. Ponovi u pameti sve dosadanje značajnije ispite, i dođe do zaključka: da ga dosad nije sreća ostavljala. Pa valjada neće ni sada! Kad je mogao dosad dobivati najlakša pitanja, možda će moći i sad...
»A šta bi sad mogli da ga zapitaju?« pomisli u sebi. — »O Justinijanu. To je veoma lako i zanimljivo...« — »Ah!...« uzviknu glasno, jer se beše setio noćašnjeg sna. »To je sigurno predskazanje!...«
Toga časa spade mu neki veliki teret s grudi i obuze ga svega neka nagla i topla milina. Svanu mu pred očima. Postade mu sjajan ceo svet. On veselo podiže glavu i poče da se smeši na ljude koji prolažahu pored njega. On je sad želeo da sav svet bude srećan, kao što je i on srećan. Potrčao bi od radosti, da čas pre ugleda svoje drugove, jer zna da će se među njima još više rasejati i razveseliti...
»Justinijan!... zeleni i plavi!...« Kako se to još jutros nije mogao setiti, te se bar ne bi morao dosad ovako mučiti. I to se još nad knjigom sanjalo! Pa jutros je, kad je izišao na vratnice, prvo ugledao Asu Ciganina, a to je dobar znak, kao i svaka pretpostavka koju je dvadeset fakata uzastopce potvrdilo. Dakle, nema sumnje: biće pitan o Justinijanu.
Vesela i zadovoljna srca uđe on u školsku zgradu.
— Jesi li sve prešao? — zapita ga sused u klupi, kad sede do njega.
— Preko polovine, — odgovori mu Pera, — a ti?
Jutros bi se Pera začudio ovome odgovoru, jer mu slovenske države behu tako nejasne i zbrkane, da im nije nikakva reda znao, ali sad mu beše svejedno. On se osvrte i stade nemarno da razgleda drugove.
Jedan iza njega otvori »pregled sadržine«, pa razgleda i šapuće u sebi: »Hanzanski savez... ha, znam... nemački gradovi Hamburg, Bremen... Dalje... Habzburgovci... znam... Rudolf... češki Otokar... vojvodstvo Austrija... Zatim: Švajcarska... Albreht... Gesler... Tel...«
Drugi se popeo na klupu, pa deklamuje Cicerona: »Dokle ćeš, o Katilina... Zar ni straža, koja po celu noć bdi na Palatinskom Bregu...« A jedan mu s katedre odgovara: »U tvojim godinama on je (podrazumeva se profesor istorije) bio na Liceju, a ti ponavljaš šesti razred...« Svi se đaci smeju ovoj duhovitoj parodiji; i Pera se smeje, a srce mu sve veselije i radosnije.
Jedan, kudrave crne kose, zažmirio očima, pa korača živo od jednoga zida do drugog i beleži stopama gradove koje je Džingis-Han pregazio, opisujući glasno junaštva i divljaštva njegova.
— Pero, kako se zvaše ono mesto, gde je Eduard III pobedio Filipa IV? — zapita ga jedan.
— Ne znam ti ni Eduarda ni Filipa, a o njihovim ratovima nemam ni pojma, odgovori on.
— Stogodišnji rat. Kako da ne znaš!
— Aha, jes' bogme. Tu su Englezi upotrebili barut. Ali ti dalje ništa ne znam.
— Lako je tebi: ti ćeš sigurno dobiti Vizantiju ili tako nešto.
Peru štrecnu nešto u srcu... »Otkud sada on da mi to prorekne? — E sigurno će to biti!« I on se beše tom mišlju tako osvojio, da druge pretpostavke i ne imađahu mesta u njegovoj glavi. U tom uđoše devojke. Pera skoči i pođe na susret jednoj, koja se uputila k njemu. To je ona.
— Šta si uradio? — zapita ga ona smešeći se.
— Ništa. A ti?
— Jedva malo pre dovrših. Ali sam sad sigurna! A ti, bolan, zar baš ništa?
— Gotovo ništa.
— Ti se nadaš u staru sreću. Seti se Solona!
Njega opet štrecnu, ali ovo novo osećanje beše neka iznenadna zebnja, koja htede da ga obuzme svega i da ga povrati u jutrošnje stanje. Ali on ne podleže ovoj novoj navali.
— Noćas sam te sanjala, reče mu Danica.
— Ta nije mogućno! — viknu on I prenu od čuda. Kako si to snila, kaži mi, molim te?
— Govoriš na ispitu o nekome caru i carici, ali nisam upamtila o kome.
— Da nije o Justinijanu?
— Mogućno, ali mi je ceo san bio nejasan, — reče mu ona, nasmeši se i pobeže među drugarice.
On ostade još više začuđen i uveren u svoju staru sreću.
Sede u klupu, otvori knjigu i poče da razgleda Vizantiju. Oko njega bruje i uzvikuju glasovi, pred očima mu trepere crna slova, a misao mu otišla daleko — u VI vek. On i ne ču kako se drugovi dogovoriše o znacima za saopštavanje godina. A imena behu ispisana plajvazom na tabli, na katedri, na zidu, pa i na podu. Tablu namestiše tako, da će se ispisana imena videti samo odande gde će stajati đaci, a od stola i katedre tabla izgleda čista.
Sve beše spremno. U školi nastade ono obično brujanje pred dolazak nastavnika. Tek poneki nervozniji đak ustane, obrne se i razgleda oko sebe, pa kad vidi da svi sede mirno i on se stiša i sedne. Samo jedan stoji zamišljen kod prozora i posmatra piljara pred školom kako se pogađa sa simidžijom. Piljar mu daje šaku trešanja za simit, a ovaj pružio kapu i po svoj prilici hoće da mu se ona napuni. Najzad se pogodiše za dve šake, pa obojica sedoše da jedu trešnje i simite. Onaj kod prozora poče da pljucka, pipnu se po džepu pa, sigurno ne našavši tamo ništa, uze da hoda po školi...
Jedan izađe na vrata, da vidi »idu li«.
— Ima li koji dvojku rezultat? — zapita jedan.
Svi ćute.
— Dobro je, — produži on. — Čiča zasedava, a taj ne daje dvojke iz istorije.
Pera obrati pažnju na ove reči i primi ih k srcu.
— Pst! Idu! Čiča! — viknu onaj s vrata i dotrča na svoje mesto.
Ženske pobledeše. Obuze ih trema, i ako je svaka bila sigurna sa ispitom. Muškarci se samo utajaše. Brava škljocnu, vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi, ako ne Ciceron, a ono Čiča, koji se trudio da liči na Cicerona. Odlučnim, mladićskim korakom, priđe on katedri i pobožno skrsti ruke. Đak izgovori molitvu.
— Sedite! — reče on, raširi ispitni spisak, pa i sâm sede.
Profesor istorije sede za sto, protrlja čelo, pa, nemajući šta drugo da radi, uze da gladi kosu na glavi, i ako je bila dobro uglađena. Za to vreme Čiča preko naočara razgleda đake, ne bi li opazio koga da se uplašio, te da ga prozove prvog. Videći da su devojke zbunjene, prozva jednu, pa stade da traži jednog muškarca.
Peri zakuca srce i steže mu se disanje. Ali on pogleda u crne naočare slobodno i otvoreno, znajući da će ga to spasti. Jedan, koji je bio dobro spremljen za ispit, a rad je da što pre skine »bedu s vrata«, naže se sasvim nad klupu (kao da hoće da se sakrije), i to mu pomože. Ugledaše ga i prozvaše. Poče ispitivanje.
Ženska govori kao »očenaš«. Priča o propasti rimske carevine. Čiča se oduševio, pa svaki čas stavlja svoje napomene.
— Tako, ćerice!... Ded' na priliku, pogodi nam još samo godinu, kad se Romul otkazao prestola.
Devojka odgovori, pa ode na mesto.
Ispitivanje ide »kao po loju«. Đaci raspoloženi, pa samo pljušte odgovori. I Pera se oslobodio, i samo čeka da ga starac pogleda i mrdne glavom. Uze da razgleda još jedared svoju Vizantiju, naročito da ponovi godine događaja.
Razgledajući tako jednu po jednu stranu, on se udubi u sadržinu, te i ne beše u mogućnosti da čuje šta se govori tamo kod stola. Ceo mu taj govor izgledaše kao kucanje časovnika u mračnoj sobi. On čita i kao kroz san čuje nešto nalik na ono: tik-tak.... tik-tak... Najedared nastade tišina, i njemu se učini da ga neko zovnu po imenu. On i ne obrati pažnju na to. i poče dalje da čita, ali ga drug, što sedi do njega, jako povuče za rukav i reče:
— Izlazi, prozvan si!
On izađe bez ikakva osećanja. Stade i slučajno mu pade pogled na brilijantsko dugme na košulji profesorovoj. On se zagleda u dugme i stade da ga posmatra.
»Sigurno mu je to dar od pokojne žene«, pomisli on i stade da čeka kad će ovaj dići ruku sa čela. Učini mu se da će ruka još neko vreme ostati na tom mestu, pa pogleda na prozor.
»Što se misli toliko, — reče on u sebi, — kad znam šta me mora pitati... Počeću ovako: Posle Arkadija«...
— Koji je najznatniji vladalac iz Luksemburške dinastije? — progovori profesor i upravi oči na njega.
Pera se beše toliko zadubio u Vizantiju, da mu ovo pitanje, i ako ga je čuo, ne osta u svesti. On usvoji poslednje reči, te na osnovu njih poče misliti dalje.
»Posle Arkadija... nema Luksemburške dinastije. Kakva Luksemburška dinastija? Nje nema u Vizantiji; ona je tamo negde... ta, ko će to znati, i šta me se to tiče... Glavno je: posle Arkadija«...
— Dakle? — zapita profesor očekujući odgovor.
Pera ga pogleda začuđeno, pa posle toga čuđenje pređe u zabunu i neku nejasnu zebnju... On stade da misli, i najedared, kao munja, zasvetli mu celo pitanje u svesti. On se prenerazi, preblede i oseti kako počeše da mu klecaju kolena. U isto vreme oseti da mu glava nekako nezgodno stoji: kao da je suviše pognuta. On oproba da je ispravi, ali mu taj položaj beše nezgodan, težak... Ne zna kako da namesti glavu... Najzad je opet saže, pa pokuša da što god misli...
Luksemburg... Luksemburška... to je tako nešto nejasno, tamno, nepoznato... U ostalom, samo to ime nije mu nepoznato; on se seća da ga je negde čuo i možda čak i pročitao, ali s kojim narodom i događajem stoji u svezi — to nije u stanju ni iz daleka da odredi. Sve mu je to maglovito kao zaboravljeni san... A Vizantija... Justinijan... šta to bi?... A san?...
— E, đav'la! Šta se misliš, sinko? poče starac da ga oporavlja. Znaš: Karlo... no?... koji?...
Peri se sad raziđe tama ispred očiju; on jasno razumede da ne zna ništa o tome, da nema pojma o onome što se pita. Samo mu jedna misao sijnu kroz glavu: »A, ovo se pada!... Dakle i ja?«... Ali mu još beše neverica da se to odistine događa.
Pošto njegovo lice i ćutanje jasno kazivaše da on ne može dati nikakva odgovora na ovo pitanje, Čiča zamoli profesora da ga pita što drugo.
Profesor metnu ruku na čelo, a Peri poče da svanjuje, pojavi se nada, on se sav pretvori u pažnju.
»Sad će sigurno o Vizantiji«, — poče da misli; — »tako i biva kad se sni... to mora da bude naposletku«...
— E, pa onda nam kaži, koji se ono Plantagenet borio s duhovništvom? — zapita ga profesor.
»Sad sam pao!... svršeno!«... — pomisli on i oseti kako mu se penje nešto uz grlo, pa zastade baš pod vratom i poče da ga draži. On poznaje tu pojavu. Seća je se iz svoga detinjstva, ali nije mislio da se može u ovim njegovim godinama javiti..
»Kako li bi bilo da padnem kao proštac pred njih?« — pomisli on. — »Eto ovako, niže... niže.. pa — bup!... Umeo bih se dobro pretvarati, a to bi mi sigurno pomoglo... Daj da probam«...
— Henrik, sinko, Henrik II... no? — poče starac.
— Ispričaj nam zašto je on vodio borbu s Tomom Beketom — reče profesor i namršti se.
»Da padnem... sad je vreme... Ali — sramota! Zar da me gledaju drugovi kako se valjam po prašini. Neću!... Dakle: pao!... ja pao!«...
Profesor pogleda Čiču.
— Dosta! — reče starac i prozva drugoga. Peri se zamrači pred očima. Obrte se nesvesno i pogleda drugove, ali kad vide njihove začuđene poglede, obori glavu i sede u klupu. Steže vilice, oči mu se pomutiše i on pogleda profesora tako dušmanski, kao da bi ga tim pogledom smoždio, uništio...
»Ah, naplatićemo se!« — reče u sebi gledajući ga, a u isto vreme znađaše i osećaše da se on neće i ne može s njim naplatiti. Beskrajna mržnja prema tome pedantnom i čisto, lepo odevenom čoveku, kome nije mogao ni mrvicu druge zamerke naći, koga je i sâm do ovoga trenutka voleo, razli se u svaki delić njegova tela, u svaki živac. Misao poče da mu radi električnom brzinom, te je za nekoliko trenutaka našao bar dvadeset načina, kako bi se mogao tome »zlotvoru« osvetiti. Ali je te načine napuštao istom brzinom kojom su mu se oni u misli javljali. U ovako teškim trenucima trebalo mu je da ma čim zanima svoj duh, upravo da zavarava sebe sama, da ne misli o svojoj nesreći, i on je počeo da muči sebe i da zlostavlja svoje dobro i plemenito srce. Misleći tako, on uze da prevrće listove u knjizi i, našavši obadva pitanja, uveri se da ih nije ni pročitao, i to mu još više udvoji mržnju prema profesoru.
»I kud baš to da nađe!... Kao da je naročito birao najteže stvari, a zna da mi samo istorija ne ide najbolje. To se vidi da je hteo naročito da me obori... Ah!...« I on steže pesnicu, ali je odmah za tim i otvori. Mržnja beše dostigla vrhunac i počela da se blaži i stišava.
On stade da misli o sebi, o samoj nesreći svojoj. Čisto ne može da veruje da je on pao. Kao vojnik u boju, koji neprestano prolazi pored ranjenika i smrti, i na sve to gleda naročitim pogledom: to je sve daleko od njegova ja. Ali kuršum udari njega, — on se prenerazi od čuda, od tog za njega novog, iznenadnog slučaja. I on se pita u čudu: kako da to baš njega snađe!... I Pera beše slomljen, ubijen...
Seti se oca. Šta će mu on reći i kako će mu na oči izaći! Projuri mu kroz glavu stotina slika mučenja, koje će imati letos da izdrži, i to mu udvostruči težinu i bol, koji mu beše na duši legao.
Kad izađe iz škole, grejaše blago i toplo junsko sunce koje i najmučenijoj duši daje poleta i života, ali njemu na duši beše tamno i oblačno, njemu sve izgledaše crno i nesrećno. I ljudi što prolaze ulicom, i đaci što trčkaraju pred školom, i nebo nad njim koje se plavi i treperi u toplom i nežnom zraku, — sve je to crno, jadno, ništavno. Nema sunca, nema života, — propast!....
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|