Prolećna pesma
Prolećna pesma
Ostavi carska, ponosna ženo,
mašte o ljubavi,
koja će se jednom i sebe odreći,
i snove o lažnoj sreći,
i slušaj mirno šta ću ti reći:
Ja sam pjan ležao u blatu
prvih Proletnjih Kiša,
i u bludu i u razvratu,
i u lancima, što ih je moja krv oplela.
I ti si došla. I ti si me htela
ovakvog, kakav jesam;
tvoja je želja, ko snaga moje krvi, rasla.
I ti si otela pogled iz tamnih očiju mojih,
i svojom si me krvlju od moje krvi kupila.
Al' si se, ponosna, carska ženo, zalud trudila,
jer me nisi spasla.
Ja sam kroz noći duge i bljutke
nacedio ponovo sebi
čašu pelena
i žuči.
I ja je moram ispiti
jer me muči
tvoja uteha, i tišina i hod
bez bata, na prstima.
I boli me tvoja primerna bašta, zelena,
gde je sve uvek tako pravilno i čisto,
al' uvek isto... uvek isto...
Ja volim da lupam glavom u Plavi Svod
i da na svojim krakatim krstima
kuglu zemaljsku držim, kao što su Grci
pojmili Herakla;
i volim da u večnom ognju pakla
žežem svoje prste, bele besparne prutove.
I volim da mi niko ne zna putove...
Pusti me natrag u moje proleće!
Pusti me, carska ženo,
jer će u meni glasovi mržnje i čežnje
ugušiti glasove ponizne hvale:
ja ću prodati tvoje rubine i opale
garavom sarafu u čaršiji
i kupiću za njih šarene bengale.
I kad ti moje ponoćne bludnice
pod prozorom slavopojnu vatru upale,
ja ću ti rikati sa ulice
da je moja ljubav bengalska vatra samo.
I onda ono, čega se najviše plašim:
da ću za gomile tvoga zlata
kupiti jedne kišne noći
hiljadu kukavnih Pilata,
koji će te grešno osuditi...
I onda se... više...
nećeš... probuditi...
Nećeš se... više... probuditi.
Oh, pusti me natrag u moje proleće
ponosna, carska ženo!
|