PROLEĆE 1915. GODINE
Opet nam je zemlja teška k'o tamnica,
Pomrčina gusta nasred grudi leži.
I varoš i voda, brdo i ravnica —
Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.
Dva večita orla: sloboda i sila,
Zapevaše pesmu krvavih otkrića;
Dva njihova jata nebo su nam skrila:
I padaju oči i glave orlića.
I padaju oči k'o krunice cvetne
Na tu zemlju vlažnu što sve mirno prima.
Dok cvetaju breskve, vesele i sretne,
Svuda žalost ide 'ladna kao zima.
Koje li je doba ove noći crne?
Izgleda dubina mraka da se gubi.
Kakva mlada zvezda kao ptica prne,
Podseti na svetlost koju borba ubi.
Koje li je doba smrti i užasa?
Dva prastara orla svoja jata vode.
I padaju glave, lepe i bez glasa,
Po putu što vodi prestolu slobode.
