Proleće usrećilo pastira
| Proleće usrećilo pastira Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Pastirče se zamislilo,
Na daleke misli kraje,
Baš k’o da bi tamo htelo
Otkuda mu sunce sjaje.
Pogleduje u visine.
Pita nešto nebo milo.
U srcu mu osmeh sinu:
Nebo ga je usrećilo!
»Oh pa sve zar meni dade
Što preda mnom evo sjaje:
Ljupka brda, dolje mile,
Ponosite zemske raje?«
»Tebi! Tebi!« — glas mu jeknu
Po sred srca sreće puna;
»A s neba ti sija, eno,
Prirodina carska kruna!«
I »care« se zagledao
U zlaćana svoja brda,
U stavicu mnogu, mnogu,
Što srebrnom viru vrda.
I care se zagledao
U grančice prezelene,
Pa ih okom pita čisto:
»Da l’ gledate i vi mene?«
I razgleda cveće rosno,
Prisluškuje ptice mile,
Čudi im se kako ’no su
Skladno pesmu udesile.
»Zdravo, deco miloglasna!
Podanici srećni moji!
Ko podžiže luče jasne,
Taj neka vam jata broji!«
P onda gleda uza sebe,
Na svileno motri stado.
Oh, kako mu srce igra!
Oh, kako ga ima rado!
Ko će sreću »novog cara«
Da ispriča, dobar Bože!
Ta vrulica — tešilica —
Ona jošte jedna može!
Pa kako li jasno zbori!
Ko je ne bi sluš’o rado?
Pa zar uz nju da ne igra,
Da ne cupne srećno stado?
A pastir se osmeškuje,
A njemu je milo, milo:
»Belo stado, blago nama,
Proleće nas usrećilo!«
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 49-50
|