Proleće usrećilo pastira

Proleće usrećilo pastira Pisac: Jovan Grčić Milenko

Pastirče se zamislilo,
Na daleke misli kraje,
Baš k’o da bi tamo htelo
Otkuda mu sunce sjaje.

Pogleduje u visine.
Pita nešto nebo milo.
U srcu mu osmeh sinu:
Nebo ga je usrećilo!

»Oh pa sve zar meni dade
Što preda mnom evo sjaje:
Ljupka brda, dolje mile,
Ponosite zemske raje?«

»Tebi! Tebi!« — glas mu jeknu
Po sred srca sreće puna;
»A s neba ti sija, eno,
Prirodina carska kruna!«

I »care« se zagledao
U zlaćana svoja brda,
U stavicu mnogu, mnogu,
Što srebrnom viru vrda.

I care se zagledao
U grančice prezelene,
Pa ih okom pita čisto:
»Da l’ gledate i vi mene?«

I razgleda cveće rosno,
Prisluškuje ptice mile,
Čudi im se kako ’no su
Skladno pesmu udesile.

»Zdravo, deco miloglasna!
Podanici srećni moji!
Ko podžiže luče jasne,
Taj neka vam jata broji!«

P onda gleda uza sebe,
Na svileno motri stado.
Oh, kako mu srce igra!
Oh, kako ga ima rado!

Ko će sreću »novog cara«
Da ispriča, dobar Bože!
Ta vrulica — tešilica —
Ona jošte jedna može!

Pa kako li jasno zbori!
Ko je ne bi sluš’o rado?
Pa zar uz nju da ne igra,
Da ne cupne srećno stado?

A pastir se osmeškuje,
A njemu je milo, milo:
»Belo stado, blago nama,
Proleće nas usrećilo!«

Izvor

Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 49-50

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.