Proleće na groblju
| Proleće na groblju Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Sunce, milo sunce, što sijaš ovde?
Nikoga ne greješ!
Ptico, mila ptico, što pevaš ovde?
Niko te ne sluša!
Cvete, mio cvete, što klijaš ovde?
Niko te ne bere!
Ox!...
I tužnom vrtu svenulih žića
Pružilo dara proleće milo;
Al’ zaman, zaman, proleće drago:
Srce se ovde u tamu skrilo.
U kraju hladnom podzemna mira
Niko o žiću više ne sanja,
Niti ga mlado proleće budi,
Niti ga zima surova ganja.
Ox!...
I jadna svojta zaman se žuri
Da na grob spusti proletnje vence:
Tu zaman deva zove babajku,
A suzna majka svoje detence...
Tek hladna oka kad se zagledaš
U vence blede na krsti mali,
Osetiš pravu sliku života,
A uzdah bolan reč ti potpali:
»Nadgrobni venci, ala ste tužni!
Tišini mrtvoj studenih grudi
Cveće se vaše mirno predalo,
K’o tajnom mrazu planinska ruža,
Il’ smrtnom sanku detence malo...
Svečano sve je... i strašno sve je
Što se priviđa lišću vam suvom;
Tiha zapevka lahora bolnog
Strahotno drhti na grobu gluvom.
I opet, venci, rado grlite
Malena krsta na domu tavnom,
Gde se vrlina uz rđu kletu
Zemljom pokriva sa merom ravnom!
I sve je novo... i sve je staro
Što vam na danu u pohod dođe;
Jutrom se jedno tekar nastani,
Večerom drugo sprema da pođe.
Sve tako dalje...
A kad vam lišće vihor ponese,
Rastavi s’ trakom negda trobojnom,
Vi tiho jošte šanete »zbogom«,
Poslednje »zbogom« milom pokojnom.
Nadgrobni venci, ala ste tužni...
Ox!«...
Sunce, milo sunce, ne sijaj ovde:
Nikoga ne greješ!
Ptico, mila ptico, ne pevaj ovde:
Niko te ne sluša!
Cvete, tužni cvete, ne klijaj ovde:
Niko te ne bere!
Ox!...
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 51-52
|