Tužno tuži alajbegovica
Alajbegu kraj desna kolena:
„Alajbeže, dragi gospodaru!
„Evo danas već devet godina,
„Kako moju majku vidla nisam. 5
„Rada bi sam u poode majki!"
Ražali se alajbegu mladom,
Pa besedi alajbegovici:
„Ti ustani pre neg' zora sine,
„Zora sine, i ograne sunce, 10
„I umesi prebele kolače,
„Pa ti idi u poode majki."
Kad to čula alajbegovica,
Đipila je rada i vesela,
Ustala je rano do zorice, 15
Umesila prebele kolače,
Pa otide u poode majki.
Kad je bila na prvom konaku.
Glas je stiže, a dva sustigoše:
„Vrat' se natrag, alajbegovice. 20
„Umrle ti do dve kćeri tvoje."
Al' besedi alajbegovica:
„Ja se ne ću natrag povratiti.
„Baš da umru i dva sina moja.
„Dokle moju ne poodim majku." 25
Kad je bila na drugom konaku.
Glas je stiže, a dva sustigoše:
„Vrat' se natrag, alajbegovice!
„Umrla ti i dva sina tvoja."
Al' besedi alajbegovica: 30
„Ja se ne ću natrag povratiti.
„Baš da umre i sam alajbeže,
„Dokle moju ne poodim majku."
A kad bila na trećem konaku,
Glas je stiže, a dva sustigoše: 35
„Vrat' se natrag, alajbegovice!
„Umr'O ti i sam alajbeže."
Kad je reči mlada razabrala
Ne mož' njojzi na ino da bude,
Već se vrati belom dvoru svome; 40
A kad došla u bele dvorove
Ona tuži, kano kukavica,
A previja, kano lastavica:
„Moje kćeri, moj rani bosiljak!
„Moji sini, moji sokolovi! 45
„Alajbeže, najveća žalosti!"
To izusti, pa dušicu pusti.
Reference
Izvor
Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svjet izdao Vuk Stefanović Karadžić, knjiga prva, u kojoj su različne ženske pjesme, državno izdanje, Biograd, Štamparija Kraljevine Srbije, 1891, str. 218-219.
