Prehvala/48
| ←Jedanajesti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DVANAJSTI PRIZOR |
Trinajsti prizor→ |
DVANAJSTI PRIZOR
Soba u obitalištu županovom u Dukli.
Prehvala, Milena
PREHVALA (sedi i uzdiše.)
MILENA:
Ah, kad ćeš se opet razvedriti?
PREHVALA:
Nikad sestro. Moje je veselje
Zakopano u raških rovina.
MILENA:
Kralj te ljubi kao svoju dušu,
A ti njega više od očiju!
PREHVALA:
Baš ta ljubov moja je nesreća!
Ona dična plemenita glava
Izbavi mi život i poštenje,
I zakopa s’ za me u garište,
A ljublja me ljubavlju nebesnom,
Pak ne može ovo srdce ganut’,
A sad, kad me dužiost k njemu veže,
Kad za drugog nesmem imat’ oka,
Kad je greh, što pre bi dika bilo...
Sad mi ovo srdce nedojstojno
Buknu ognjem koji me spaljuje!
Onda, kad mi zlatnim bi sunašcem
Biti mogla, ne htede mi ljubov
Svog prestola u nedri podići,
A sad, kad mi kao oblak burni
Pun strahote munje i gromova
Doći mora, — sad me zauzima
Silom, koja duhove obara,
Srca kida, život razorava...
Nije li to nesreća užasna,
Što no kida i srdce i dušu?
MILENA (zagrli je):
O sirota, sirota Prehvalo!
PREHVALA:
Nemoj reći, sirota Prehvalo!
Nebo mi je bogatstvo prosulo,
Pol’ bi sveta do volje imalo:
Kralj ms ljubi, ne tek kralj po krvi
No što narav za kralja ga stvori,
Muž, koji se za mene stvorio,
Bog mog neba, svet moga života,
Svoju zlatnu krunu mi podnaša,
I na prestol zove me kraljičin!...
Ima li gde većega bogatstva
Za ljubeće srdce devojačko!
Nemoj rećn, sirota Prehvalo.
Nego reci nesrećna Prehvalo,
Jer nesreći mojoj nema para!
Ruku dadoh čestitu junaku,
I valja mi veru mu držati
Dok ne legnem u zemljicu crnu,
A dušu mi druga grabi snaga,
Stežući me čudnovatim činma.
Kao jasni sa nebesi anđeo
Taki sija kralj oku mi i duši;
Nema jezik reči za miline
Koje mladu obleću mu sliku;
A oči mu zrakeprosipaju
Koje piju i život i svest mi.
Neću da ga vidim, a ne mogu
Od lika mu ništa vpdit' drugo,
Upinjem se da nanj i ne mislim,
A o njeiu i dan i noć snevam
Veruj, sestro! ako tako pođe
I nadalje, ako ova ljubov
Savlada me... il’ ću poluđeti,
Ili sama moram se ubiti,
Da se uklonim večitom prekoru.
MILENA:
Vidim sama, da ti viša sila
Dušom vlada. Poznaj u tom Boga,
Pa poslušaj što ti zapoveda.
PREHVALA:
Nije — nije to volja Božija.
Bog nikada što je grešno neće.
To je izrod moje oholasti,
Kot grijeha, s toga greh i samo.
Od kako sam, od kako se znadem,
Uvek mi se samo dopadalo
Što je sjajno, i što je visoko,
Što ravnoga sebi ie poznaje,
Što u drugih nije naći ljudi.
S toga i sada ova strast mi planu
Jer kralj stade pred oko mi oholo!
Pa kao što svaka strast griješna
Sama sebi osvetnika rađa,
I mojoj će tako oholasti
Naći kazan i vlastitog krila.
Ružno, sestro, ružno ću ti svršit’.
(Sakrije glavu na nedri Milenini.)
MALENA:
Jao jadna, ne govori toga!
PREHVALA (poćuti, pa digne glavu):
Za to moram odavde begati
Dok mi nije ova grešna ljubov
Nokte u srdce zabila krvave,
Te joj više nebi’ uteći mogla,
Nego 6i me grozno razderala
K’o lav divlji ubogu košutu!
MILENA:
Al’ kuda ćeš?
PREHVALA:
Ma kuda, Mileno!
Ma u sam grob; tu ostat’ ne mogu!
MILENA:
Grci svu vam uzeše državu...
PREHVALA:
Ništa za to, zemlja je prostrana.
MILENA:
A i kralj će k o senka za tobom.
PREHVALA:
Ima gora nepoznatih špilja...
Ima dosta ubogih koliba
Sakrivenih oku velikaša...
MILENA:
A na starog otca zaboravljaš?
PREHVALA:
Otca će mi Bog s neba čuvati.
MILENA:
Sad pod svoju storost da s’ potuca
Po špiljama...
PREHVALA:
Ne tako, Mileno!
No najpro mi zakuni se zdravljem
Da me nećeš nikome izdati.
MILENA:
Jao, sestro, srdce mi umire;
Kazuj, šta ćeš...
PREHVALA:
Zakuni se! Hoćeš?
MILENA:
Hoću! hoću! evo zaklinjem se!
PREHVALA:
Kralja više ne smijem viditi.
Jer sam i ja samo slaba žena...
Ti ćeš gledat’ da mi u potaji
Od Pijene opravu nabaviš,
Pak jošt ovu noć ako uzmogu
Idem u svet da se gde sakrijem,
A moj otac neka tu ostane.
Kralj ga neće od sebe odgnati.
MILENA:
Prehvalo!
PREHVALA:
Ništ’ ne govori! To sam
Posle duge borbe odredila.
Tako samo mogu sačuvati
Čistu veru i ime poštemo!
Ne bih ništa ni tebi kazala,
Al’ ti moraš kad se ja sakrijem
Mome otcu kazati da živim
I da sam se samo pritaila,
Inače bi tuga ubila ga.
MILENA:
Al’ ako je Tomislav ugin’o?
Svi glasnici koi ga tražiše
Sa glasom se vratiše jednakim,
Da mu niko nigd'e nezna glasa.
(Utire suzu.)
Što je drugo neg da je u gradu
Zapaljenom grob u ognju našo!
PREHVALA:
Da li ga ko mrtva vidi?
MILENA:
Niko!
PREHVALA:
Dok se nezna da l je živ da l’ mrtav,
Dot’le sam mu zavet čuvat’ dužna.
U kakvu bih propast strmeknula,
Kad bih njega za mrtva držala,
A sutra bi živ pred mene stao!
MILENA:
A što s kraljem da bude, Prehvalo?
Ta neće te moći prežaliti.
PREHVALA:
O kralju mi ništa ne govori.
Sad znaš što ću, pa gledaj za čim si.
MILENA:
Bar dočekaj dok Pijena dođe,
On će tekar najviše doznati.
PREHVALA:
Čekaj! čekaj! da mogu čekati
Nebi mi se ni htelo begati;
Zar ti misliš, da je meni lako
Ostaviti ove mile dvore...
I ne vidit’ onog dragog lica...
(Zaplače se.)
Ali moram! — A šta će i Pijena
Više moći o njemu doznati
Neg toliki drugi glasonoše?
Pak najposle, ja ću se prikriti
Tek za neko vreme: a kad duši
Stara puna vrati mi se snaga,
Il' što doznam što će mi ova vrata
Il’ otvorit’ il’ navek zatvorit’,
Javiću vam gde ćete me naći.
MILENA:
No ako ti što javit’ uzimamo?
PREHVALA:
I za taj ću slučaj narediti.
MILENA:
Kad je tako, radi kako misliš
Da će biti po sve nas najbolje.
PREHVALA:
Al’ sećaj se da si se zaklela,
I pomisli kom si se zaklela!
|