Prehvala/21
| ←Osmi prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Deseti prizor→ |
DEVETI PRIZOR
MILENA (dođe, ne videći Tomislava, sama za sebe brišuć suzu):
Opet suza! Drugarico slana,
Da si mila k’o što si mi verna!
Kako drugi ostave me ljudi,
Ti pristupaš... ti mi oči sklapaš,
Kad mi ponoć’ docni sanak pošlje;
Ti mi padaš s težke trepavice,
Kad mi zora tmasti san poplaši.
Ah, što mi je, te mi sve se plače?
On nju ljubi! O srećna Prehvalo!
Ti si srećna... u svemu si srećna!
Rođaj zlatnu dade ti kolevku,
A junaka ljubov najdičnijeg!...
Ali ona ne mari za njega...
Siromašni, bedni Tomislave,
Kako gorko to ti biti moraI
(Uzdahne.)
Ah! a neznaš, možda i ne slutiš,
Da sa tebe tako isto strada
Jedno bedno nesrećno siroče!
(Pogledi na stranu k Tomislavu.)
Ha! evo ga! kud ću da pobegnem?
(Ogleda se.)
No ne mogu da se krenem s mesta!
(Uhvati se za grudi.)
Srdce moje, što si tako čudno!
Sad zadrhćeš kao da je guja,
Na kraj sveta pred njim bi uteklo,
Pak u isti mah bi iz nedara
Izskočilo, k njemu odletilo.
TOMISLAV (videći da ga je spazila, pristupi joj; tihim prijateljskim glasom):
Možda želiš, de sama osganeš?
Evo idem... Ostani na miru.
(Pođe gledeći je sučuvstva punim pogledom.)
MILENA (za sebe):
Ah! odlazi! (Utre suzu.)
(Glasno.)
Pođi s Bogom!
TOMISLAV (stane, za sebe):
Zar ni blage da joj nedam reči?
Tužnom srdcu blaga reč je uteha...
(Vrativ se, glasno.)
Čuj, kneginjo, ti si puno setna;
Taj uzdisoj, što ti grud nadima,
I ta suza, što ti se niz blede
Te obraze k nedarcu skotrlja,
Kažu jasno, da srećna nijesi:
Da li nemaš, da l ne znaš nikoga,
Koji bi ti mogao pomoći?
MILENA (udari u plač):
A ko mari za jedno siroče!
Ko će da ga zapita, što mu je!
TOMISLAV (pristupi joj blago i pruži joj srdačno ruku):
Nemoj tako govoriti, draga!
Kad od majke niko ti ne osta,
Moja brata u meni ti rodi.
MILENA (dade mu stidljivo ruku):
Baš da te je i moja rodila,
Miliji mi ne bi mog’o biti!
(Zastidi se i uzme ruku.)
TOMISLAV:
Mnogo nećeš od mene imati,
Jer sam nemam, jer sam nisam ništa
Ali onom, ko svog nikog nema...
Velika je pomoć u životu,
Kad zna da ga jedno srdce ljubi,
Da mu jedna duša dobra želi,
Da se koie izjadati može,
Da se ima u kog pouzdati,
Da će kogod uz njega se naći
I kad sav ga drugi svet oetavi...
A to mogu, to ti hoću biti...
MILENA (gleda u nebo i ćuti.)
TOMISLAV:
Ćutiš, devo! Ne primaš ponude?
(Stupi s korakom u natrag.)
Zar ti iisam bratom biti vredan!...
(Gorko.)
O i ti si rođena kneginja!
(Spusti glavu.)
MILENA (pristupi mu naglo):
Ne sudi mi, dok me ne preslušaš!
Kneginja sam, al’ sasvim uboga...
Ništa nemam do jednog imena...
Iz milosti živim ujakove...
Al’ da imam i celu Rasiju,
Da, da zlatnu carsku krunu nosim,
Nebih ništa više cijenila
Od predragog tvoga pobratimstva!
Milo mi je i danas... jošte mi
Nikad ništa tako milo nebi...
Kao da mi krila narastiše,
Čisto b’ jarkom suncu poletila
Od miline i ponoso draga...
Pak i opet... tu mi —
(na srdce pokazujući) tu mu neki
Teret leži kao kamen sinji...
Tu mi nešto kao santa leda
Hladio leži... grudi su mi pune
Al’ u srdcu osećam prazninu...
(Nežno.)
Ti se nećeš na te reči srdit’?
Nećeš natrag danu reč uzeti?
Je l’? ko bi se mog’o na devojče
Razsrditi, koje nezna, šta će,
Nezna naći za čuvstvo riječi...
Je li, da me odreći se nećeš?
TOMISLAV (toplo):
Nikad, sestro... I da bih ne mogu!
Što je kiša onoj žednoj zemlji,
Gladnom čedu mleko materino,
Mir umornom. i sanak bolniku,
To si, divna ti devojko meni
Oh, od kad sam, od kada se znadem,
Za takvom sam ginuo sestrncom...
Nisam im'o, čim da se ponosim,
Nisam im’o, za koga da živim,
Nisam im’o, kog da smem ljubiti...
Sve sam sebi lik sestre stvarao,
Kakva b’ bila, da bih je imao...
Pa kako sam tebe opazio
Svoj sam uzor u tebi poznao...
Ah, ti si mi tako se ukazala
Kao ona zvijezda danica,
Tako jasna, tako puna draži,
Tako čista, tako uzvišena,
Tako divna i tako umilna...
Uzor sestre... a ja sestru tražih:
O budi mi, budi mi sestrica!
(Sklopi pred njom ruke.)
MILENA:
Ah ne prosi, kad možeš iskati:
Išti dušu, pa ću ti je dati...
TOMISLAV (nežno je prigrli):
A ja tebi svoj život predajem.
Nije puno... ipak je uzdarje,
Duša tvoja sasvim ravnog nema...
MILENA (izvije mu se iz zagrljaja.)
PREDISLAV (dođe k Tomislavu):
Tomislave, pođi sa mnom!
TOMISLAV (okrene se k njemu):
Odmah !
(Mileni)
S Bogom, sestro! (gleda je umiljato)
O slatka imena! (Ode.)
|