Prehvala/14
| ←Prvi prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
Leljko iziđe iz jedne pećine na bregu.
TOMISLAV (opazivši ga povuče se natrag.)
LELjKO (stane pred pećinu i gledi na zapad):
Padaš jarko u more sunašce!
Padaj, padaj! Sjutra ćeš u novoj
Zablistati sa neba jasnosti.
Tvoj grob uvek nov ti život daje,
K’o što i noć dan davi i rađa:
Grob čoveka grobom je doveka,
I noć naša za drugi dan iezna!
(Misli se.)
TOMISLAV (za sebe):
Kakva je to slika čudnovata?
Je l’ to čovek, ili duh iz gore?
Il’ grob danu svog žitelja vrati?
LELjKO (siđe se s pećine):
Što mu drago, samo da mi jošte
Jednu dadu zoru doživiti
Da nepravdu vidim u prašini
A pravicu na zlatnom prestolu!
(Dođe do jednog sedišta i sedne.)
Već će dvajest da bude godina
Kako s’ krijem u ovoj pećini
Malo dete, koje sam čeljusti
Grozne smrti onda odtrgnuo,
Sad je čovek: pa do ovog dana
Pravda glave podići ne može:
Hoće li se za dva za tri dana,
Koje mi je jošt prosto proživit',
Iz prašine na prestol podići?
(Zamisli se.)
TOMISLAV (za sebe):
Kanda sieva? I mora da sieva;
Amo gledi, a ne opaža me!
LELjKO:
Mene ljudi prorokom nazivlu.
I često mi s' zavesa razvuče,
Što zastire dalju i budućnost
Mnogi život svoj mi lik ukaza
Pred očima duha okriljena:
A za sudbu čeda kraljevskoga.
Koje mi je za srdce prirastlo,
Ostade mi oko duha slepo;
Tama, koja njegov život skriva,
Ne dade se do sad razbistriti!
TOMISLAV:
To je dakle prorok Đerevički!
LELjKO (skoči gledeći na stranu od)
TOMISLAVA:
Ha! eto ga! Puca pomrčina...
U duhu mi plaha munja sevnu –
Je l’ to deva, il’ je anđ’o s neba?
Šta joj ono nad glavom vije se?
Kruna?... Je li kruna?... Jest doista!
O da bi je uz njega ponela!
Ponet’ će je!... Sve se više spušta
Zlatna kruna toj anđelskoj glavi...
Sve jasnija biva... sad će... sad će
Na glavu joj sesti... Hu! — krvavom
Rukom krunu od sebe odbaci!
(Užasnut okrene se na stranu k Tomislavu, poćuti poduže, pa onda radostno.)
To je on! Ha! u ruci otčinu
Krunu drži! Oh radosti! Dakle
Dobiće je!... (užasavajući se) No šta to sad biva?
Noć se hvata... Ne pomrčaj sunce!...
Ćuti gromu!... Što urlaš, vetrino!
Natrag! Natrag, nesrećni gavrane! —
Oh, krv teče... koga mrtvog vidim? —
(Zatvori oči rukom.)
Neću dalje... odlazi mi s oka!...
Ta spuštaj se ti kopreno gusta!
Neću bledo to da vidim lice!
Neću da znam! Neću! Neću! Neću!
(Spusti se malaksao na kamen.)
TOMASLAV (pristupi mu):
Dođi k sebi!... Otrašan san te mori
Drhćeš kao na vetru trščica...
Iz obraza sva ti krv pobeže...
LELjKO (skine polagano ruku s očiju i pogledi na
Tomislava):
A šta tebe ovamo dovede?
Baš danas... baš u ovaj čas kobni!
TOMISLAV:
Ako si ti prorok Đerevički,
Došao sam tebi da mi kažeš,
Što mi u život stari usud baci:
Je li vredno dalje koračati,
Il’ da odmah s ove stene skočim
Sunovrat u ovu provaliju.
LELjKO (ustane polagano i gledavši ga poduže):
Napred samo, ne ubijaj duha!
TOMISLAV:
Oh kako ću da ga ne ubijam!
U grudi mi živi oganj gori,
Visina me čudesno privlači,
Mrak ne trpim, ginem za svetlošću,
A kad vidim, ko sam i kako sam,
Ništa drugo već da se ubijem
Nizko stojim, i tu ću skončati;
Krila nemam, u mraku sam rođen,
I tu mi je živit’ i umreti...
Niko... ništa... živ prah i pepeo...
A kad umrem opet... prah i pep’o!
LELjKO (metne mu ruku na rame proričući):
Mene slušaj! Oči u visinu!
Put tvoj vodi na prestol kraljevski!
TOMISLAV:
Ha! ha! ha! ha! valjda u snu, striče!
O, to neće ružan sanak biti!
Slušaj samo, kako mi se lepo
U detinjstvu jedared snevalo.
Činja mi se u dvorovi bijah,
U visokih. i sjajnih dvorovi,
Punih zlata i druge svetlosti,
I gospode sjajne izabrane.
Za ručicu žena me vođaše,
Ah! ne žena. više nego žena...
Il' je vila, il’ je anđ’o bila...
Tako lepa, i sladka, i mila...
Na mekom joj krilu zaspao sam,
Na belom se njedru probudio:
A ona me milostivo gleda,
Tako sladko, tako umiljato...
Oh i danas hoće da mi srdce
Od miline u nedri prepukne...
LELjKO:
Takav san se svakomu ne sneva.
TOMISLAV:
Je l' da lijep, je l’ da sladak beše?
Jedan čovek, nemogu se više
Na crte mu lica spomenuti...
A dugo sam dugo pamtio ih...
Svi se pred njim duboko klanjaše,
Na glavi mu zlatna kruna bjaše,
Na koleni svojih ljulj’o me je,
Svojim sinom nazivao me je...
LELjKO:
Zlatnu krunu ostavio ti je...
TOMISLAV:
O da snovi k’o munja odleću!
Ni taj sanak zore ne dočeka,
Nesta dvora... nesta moje vile...
Nesta otca... nestade gospode...
O da s njima i mene nestade!
LELjKO:
Ti si sada kod raškog župana?
TOMISLAV:
Jesam, al’ mi tamo stanka nije!
LELjKO:
Tamo budi: župana se drži!
Pa utubi ove moje reči:
(Svečano.)
Ti ćeš krunu kraljevsku poneti.
(Pođe k pećini, pa onda zastane, okrene se k Tomislavu i udvojenom zbiljom rekne po drugi put.)
Ti ćeš krunu kraljevsku poneti!
(Ode lagano na pećinu.)
|