Pred obećanom zemljom
Kô pred vratnicama staroga Kanana
Stoji jedan narod, posle iskušenja,
Ozbiljan kô kedar sveštenog Livana
I smiren ko verni u velika bdenja.
U očima mu se rađa i ogleda
Niz gradova drevnih, mora i vrleti,
A trag teških briga čelo ispoveda,
I usnica čudno oprašta i preti.
Pod čeličnim šlemom podočnica igra.
Kamenit i leden ka severu slukti.
Prsti mu se grče kao kandže tigra,
A krv skriva želju da oganj razbukti.
Patnjama okupan, sa biblijskom verom,
Sprema da poveljom poprsje ukrasi,
Pisano krvavim i gvozdenim perom
Onom koji mu je progrušao vlasi.
Da poljupcem bratskim smrtno ga celiva,
Zagrljajem da ga otkravi od studi
I da ga uspava snom što bole skriva:
Da zaspi i da se nigda ne probudi.
On čeka, jer kuca čas velikih dana,
On, kog nisu mogli udarci da smožde,
Ni ukoči kosa mrazeva i slana,
Kô pred vratnicama drevnoga Kanana
Ustremljen i spreman glas tvoj čeka, Vožde!
1917
