Preduvedomlenije
| ←Zaključenije prve časti | Preduvedomlenije Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija |
I Prečestnjejši gospodine! Ljubimejši i draženi moj!→ |
Bas[a]na da sam hoteo više prevoditi, našao bi[h] tri i četiri krat jošt toliko ili i veće čislo. No ja, izabravši samo one koje su meni najugodnije bile, proče sam drugima ostavio da s vremenom prevode i izdaju. Nameravajući obače da ovi tom bude najmanje od 25 ili 30 tabaka, za ispuniti ovo čislo pridodaću ovde neka od moji[h] pis[a]ma koja se kasaju do moji[h] priključenija. Različni od naše nacije i usmeno i pismeno pouštavali su me da preduzmem opet ovu materiju i, na moje izvinovljenije da bih ja rad što bolje i poleznije izdati, jedan moj ljubezni prijatelj zaprosio me da mu u našem vzaimnom pisma sootvetstvovaniju naznačujem što znanja dostojnije od mojih događaja, koje ja od nekoliko vremena i ispolnjavam. Imajući, dakle, kopije pri sebi i hoteći, kako sam poviše rekao, da mi ova knjiga veća bude, radi dve pričine naumio sam priložiti ovde neka od ovih moji[h] pisama. Prvo, za ispuniti od časti volju svima onima koji su to isto zaktevali, a drugo, koje je meni najvažnije i srcu mojemu poželatelnejše i dražajše, za predati večnomu vospominaniju potomkov naših imena moji[h] ljubimejši[h] prijatelja i blagodetelja koje je preblagi božji promisal za oruđa svoja upotrebio i meni u mojim stranstvovanijam i pretprijatijam črez njih pomogao.
Prirodna je duši čelovečeskoj blagodarnost kako god telu dihanije; i ovo se odovud poznaje. Kad god mi čitamo istorije neki[h] veliki[h] i blaženi[h] lica, koji nam se čisto čine da ni za što drugo nisu na ovi svet poslati bili, rodili se i poživili, razve na veliko dobro, sladost, radost i blagodejanije svoga vremena ljudi, ako su oni i na [h]iljade godina pre nas živili, i mi i[h] ne poznajemo razve samo po imenu, a one kojima su oni dobro činili, ni po imenu, ništa manje oni su nami mili i dragi baš kako da smo mi u nji[h]ovo vreme živili i kao da su nami sva ona dobra učinili koja su oni, sam bog zna kome i kome, sotvorili i pokazali. Mi čuvstvujemo radost pominjući imena nji[h]ova; uslaždavamo se i ne možemo se nasititi gledajući izobraženija nji[h]ova; čini nam se kao da su do juče na zemlji bili i žao nam je što nisu i danas među nami. Ako je car ko od nji[h] bio, uzdiše za njim u prsima našima srce naše - zašto takovi car da nas ostavi! I da ne carstvuje vo veki na zemlji! Otkud se ova čuvstvovanija rađaju razve iz samim bogom u slovesnu dušu ulivene blagodarnosti. A kad su nami tuđi blagodetelji tako prijatni i dragi, koliko većma moraju nam biti naši? I, zato, s tim nami ništa nije zadovljesotvoreno ni pomoženo da i[h] mi sami poznajemo, pominjemo i ljubimo; to je nami vesma malo; nego [h]oćemo, ako je ikako moguće, da i[h] sav svet pozna, spominje i ljubi. I, budući da smo mi malovremeni na zemlji i ne možemo i[h] ovde do veka spominjati, zato predajemo nji[h]ova slatka i prečestna imena, prvo bogu, koji je sam kadar pravu dobrotu po dostojnosti vozmezditi i naplatiti, da im on učini ono nagraždenije koje bi mi radi, a ne možemo; a, potom, i buduštim rodovom da i[h] oni namesto nas spominju, da i[h] ljube, da im blagodare, i imena nji[h]ova od zaboravljenja da čuvaju i da i[h] slave.
Ovo na rasuždenije čuvstvitelnim i čelovekoljubnim srcam dajući, uzdam se da i oni isti koji toliko ne mare za moja priključenija, smatrajući na pričinu koja me k tome ubeždava, neće za bezmestno suditi što ću jošte na nekoliko tabaka o sebi pisati, ne mogući na drugi način sveštenejšu blagodarnosti moje dužnost pokazati i ispolniti. A pri tome, oni i onakovi za kakove ja pišem neće vsuje, čitajući ovo, trud sebi zadati, ibo moj vsegdašnji u opisanijam mojim konac, to jest polzu, gdigdi i uveseljenije čitatelja, neću ja ni ovde nimalo ispred očiju smetnuti.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|