Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika (1934)
Po preporuci Glavnog prosvetnog saveta (Sbr. 86 od 22-I-1934) g. Ministar prosvete odlukom Sn.br. 4814 od 17-II-1934 odobrio je da se ova knjiga može upotrebljavati kao pomoćna školska knjiga u svima srednjim i stručnim školama.
Predgovor[uredi]
Razlika među prvim i ostalim izdanjima ovog Pravopisa u tome je što je prvo bilo lično moje delo, a sva ostala — osnovana su na pravopisnom Uputstvu Ministarstva prosvete, koje je u njima razvijeno i primenjeno na celokupnom rečničkom materijalu našeg književnog jezika. Ali sem te razlike ima među njima i razlike u rasporedu i količini građe.
Ministarstvo prosvete, uviđajući potrebu jednog pravopisa za celu našu školsku nastavu, poverilo je komisiji stručnjaka da izvede ujednačenje dosadašnjih načina pisanja i predloži ono što je u tom pravcu danas ostvarljivo i korisno. Ta komisija je izradila Uputstvo koje je Ministarstvo prosvete objavilo i izdalo naredbu da se njega drže sve naše osnovne, srednje i stručne škole.
I u ovom izdanju kao i u ranijim starao sam se da olakšam primenu našeg pravopisa time što sam dao i tumačenje njegovih osobina gde je bilo potrebno. Na taj način, njegovo savlađivanje neće morati biti ograničeno na mehaničko pamćenje pravila. Kada se njegova osnovna načela savladaju i kada se bude znalo na čemu su zasnovana, tada će se moći savladati lako teškoće koje i naš pravopis, pored svih svojih dobrih strana, svakako ima.
I Azbuke[uredi]
1. — U našem su narodu u upotrebi dve azbuke: ćirilica, u onom obliku koji joj je dao 1818 g. Vuk Karadžić, i latinica, koju je tridesetih godina prošloga veka uveo za potrebe našega jezika Ljudevit Gaj i koja se docnije razvila do današnjeg svog oblika (v. t. 3).
2. — Azbučni je red latinice: a b c č ć d dž đ e f g h i j k l lj m n nj o p r s š t u v z ž.
3. — Ova latinica pretstavlja zvaničnu latinsku azbuku, primljenu za opštu upotrebu kod nas u toku vremena. Ona i u ovom obliku, da ostavimo na stranu manju izrazitost nadrednih znakova u njoj prema zasebnim šarama u ćirilici, ima prema ćirilici svojih nedostataka.
Princip je ćirilice da svaki zasebni glas našeg jezika ima svoj posebni znak. Međutim u latinici imamo za lj, nj i dž po dva zasebna znaka ujedno sastavljena: lj, nj i dž, od kojih svaki ima i samostalno značenje i samostalnu upotrebu u latinici. Oni izgovoreni kako su napisani ne daju naše glasove lj, nj i dž, već glasovne grupe l+j, n+j, d+ž. Zato je potrebno znati da se lj, nj i dž kada pretstavljaju slivene glasove lj, nj i dž i u latinici čitaju kao umekšano l, n i sliveni zvuk dž. Da bi se to obeležilo i na pismu i da bi se znalo da ih tako valja čitati, a ne kao dva glasa (isp. nadživjeti i džamija, koji se na isti način pišu u latinici, iako se prvo izgovara nadživjeti, a drugo džamija), Đura Daničić je 1878 god. Predložio tri znaka ń, ļ i ģ za pomenuta tri glasa, koji ni do danas još nemaju šire upotrebe; samo đ, koje je Daničić tada predložio mesto dotadašnjeg gj ili dj, u novije je vreme primljeno i za škole i ulazi sve više u upotrebu. Ali ipak ima još ostataka i od starijeg načina pisanja (tj. onoga po kome se đ piše kao gj ili dj).
4. — U našem je jeziku r suglasničko i samoglasničko. Težnja je već od Vukova vremena da se samoglasničko r obeleži naročitim znakom kada se nahodi iza samoglasnika ili pred njim. Ali se do danas u tom pravcu nije došlo ni do kakvog opštijeg načina (samoglasnost takvoga r obeležavala se poluglasnikom, apostrofom, crticom, jednom tačkom nad r i dvema tačkama nad njim), i sve više preovlađuje u pisanju neobeležavanje takvoga r nikakvim naročitim znakom. Ali se može dopustiti da se za ovakvo r, dakle, za samoglasničko r ispred i iza samoglasnika upotrebljava apostrof: umr'o, gr’oce, prostr'o, suržica, por’vati se, zar'zati, str'onica, nar’nuti, odapr'o itd.
5. — Od glasova naše azbuke h se upotrebljava u malenom delu našeg naroda; većina ga naroda ne poznaje i ne izgovara. Ali kako je taj glas postao sastavni deo glasovnog sistema našeg književnog jezika, mora se naučiti gde ga valja stavljati. Zato su morali biti dati u rečniku primeri gde ga treba upotrebljavati (v. o njemu gl. IX).
Katkada se glasovi ć i đ ne izgovaraju pravilno u našem narodu; ima celih oblasti u kojima se ti glasovi mešaju sa č i dž. Zato se morala dati u rečniku i njihova upotreba, bar u osnovnim rečima i nastavcima (v. gl. VIII).
6. — Ćirilica i latinica nisu se slagale i u tome što su se dosada u latinici tuđe reči (tuđi nazivi i imena) navodile obično u izvornom pisanju, dok je načelo ćirilice da se one navode onako kako se u dotičnog naroda izgovaraju. Današnjim je pravopisom utvrđeno da se pored izvornog obeležavanja mora stavljati u latinici i kako se te reči izgovaraju (v. t. 242).
7. — Pravopis se našeg jezika samo u izvesnom pravcu može nazvati glasovnim (fonetičkim), jer je pisanje reči prema izgovoru ograničeno u njemu samo na zasebne reči i zasebne oblike. To znači da naš pravo- pis vodi računa o promenama samo u zasebnim rečima (na pr. sladak: slatka), ali ne i o promenama izvan zasebnih reči, kada bi promena glasova zavisila od neposredne blizine zasebnih reči u rečenici. Na pr. iako se izgovara kot kuće, š njim, piše se kod kuće, s njim, jer su to zasebne reči, a svaka se reč ili svaki se oblik reči piše, prema duhu našega pravopisa, onako kako on sam glasi, bez obzira na njegovu vezu sa drugim rečima u rečenici. Prema tome, i kad dve reči obrazuju jednu, onda se one u toj reči podvrgavaju pravilima koja vrede za proste reči, tj. glasovi se pišu onako kako se izgovaraju („od“, „kada“, „od“, „sada“, „kad“ „kad“ itd. treba pisati kada čine složene reči: otkada, otsada, katkad itd.; isp. t. 34).
II Velika i mala slova[uredi]
8. Početnim velikim slovom pišu se lična imena i prezimena, njihovi sastavni delovi dok su samostalni u promeni (v. t. 11) ili izrazi po upotrebi sa njima jednaki.
a) Lukijan Mušicki, Pavle Radenović, Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija itd.
Aleksandar Veliki, Dušan Silni, Crni Đorđe, Visoki Stevan, Petar Prvi itd.
Kraljević Marko, Jovan Đak.
Kala kakvo zajedničko ime (hajduk, aga, pop, kralj i sl.) postane sastavni deo imena, piše se velikim početnim slovom: Jovan Đak, Pop Kosta i sl.; kada se pak zajedničko ime uz ime ili prezime navodi kao zanimanje ili znak la se dotično lice bliže obeleži (pop Milutin, učitelj Petar, Smail-aga, kralj Milutin itd.), onda se ono piše malim slovom; o tome kada se i tu može upotrebiti veliko slovo — v. t. 20.
Ako se prvi deo ovih imena i menja i ne menja u različnim padežima i u različnim prilikama, onda se u slučajevima kada se ne menja, a prema padežu mogao bi se menjati, između oba dela stavlja vezica (crtica), da se obeleži njihov karakter složene reči. Hajduk-Veljku, kralj-Milutinu, Čengić-agi, Kraljević-Marku itd.
Kada je pak prvi deo tako srastao sa drugim da nikad više nema svoje promene, a nema ni svoga posebnog značenja, onda se piše ujedno sa drugim delom: Karađorđe, Čolakantić, Uzunmirković, Hadžitašković itd.; ali kada se zasebno značenje toga dela još oseća, a on se ne menja, onda se stavlja, kao što je napomenuto, vezica: Hadži-Taško, Hadži-Đera, Hadži-Ruvim i sl.
b) Kada pred imenima svetaca stoji atribut sveti, on se u punom i skraćenom obliku piše malim slovom: sveti Sava, sv. Petar itd.; tako isto i d-r kao titula: d-r S. Petrović i sl. Kad se reč gospodin upotrebljava ispred imena, ta se reč, u skraćenom i neskraćenom obliku, piše malim slovom: To mi je rekao g. Sv. Tadić i sl. Samo u slučajevima neposrednog obraćanja može se pisati velikim slovom (isp. niže t. 20.).
v) Velikim se slovom pišu i ostala imena: bogova, zvezda, lađa, listova, preduzeća, pa i životinja kada ih imaju i sl.:
Jupiter, Zevs, Danica; Oslobođenje, Lastavica, Labud i sl. (imena lađa); Vulkan, Oganj itd. (ime preduzeća); Šarac, Vila (kobila) i sl.
g) Bog (Gospod, Spasitelj) u značenju hrišćanskog boga piše se velikim slovom, ali kao zajedničko ime malim: bog Zevs, bogovi Olimpa itd. Isp. u rečenici: U različnim su religijama različni bogovi.
d) Kada su kod životinja opštiji nazivi koji se daju prema telesnim ili drugim kakvim osobinama, onda se pišu malim slovom: žujka (kokoška), crnjka (koza), sivonja (vo) i sl.; tako isto nazivi biljaka, nazivi oblika planinskih i sl. — pišu se malim slovom: presličica, krsti kume dete, hajdučka trava i sl.; prevoj, sedlo, drȁga, uvala i sl.
9. — Prisvojni pridevi na ov, ev, ljev, ji, iji, nji i in od reči koje se pišu velikim početnim slovom — takođe se pišu velikim početnim slovom: Karadžićev, Hajduk-Veljkov, Pop-Kostin, Božji, Spasiteljev, Gospodnji, Jupiterov, Odjekovo pisanje, Samoupravin ton, Zastavin patriotizam i sl.
10. — Kad se od takvih imena i od drugih naziva koji se pišu početnim velikim slovom grade pridevi nastavkom ski ili ki, onda se takvi pridevi pišu uvek malim slovima kad ne znače pripadanje: napoleonska bitka (isp. Napoleonove bitke), solomonski sud (isp. Solomonov sud), drakonske mere (isp. Drakonov zakon) itd.;. ali se pišu velikim slovom kada znače pripadanje, a grade se od imenica koje se i same pišu velikim početnim slovom: Muzejski — Muzej (skraćeno od Narodni muzej), Ministarski — Ministarstvo (skraćeno od Ministarstvo prosvete) itd.
11. — Geografska imena, bilo od jednog dela, bilo od više delova, pišu se početnim velikim slovom svih samostalnih ili polusamostalnih delova svojih:
Midžor, Šar-Planina, Balkansko Poluostrvo, Topčidersko Brdo, Crna Gora, Jadransko More, Morava, Pomoravlje, Ohridsko Jezero, Dugo Selo, Obla Glava, Nad Gorom, Za Cerovcem, Pod Sedlom, Novi Sad, Vučitrn i sl.
Za odvojeno i spojno pisanje i za rastavljanje vezicom pojedinih delova njihovih — vrede ista pravila kao i kod ostalih reči sastavljenih od dve ili više reči koje su bile nekad u zasebnoj upotrebi (v. t. 8, 45, 47).
Dokle se oba dela menjaju kao zasebne reči, treba ih pisati odvojeno: u Dugom Polju, u Sremskim Karlovcima, u Novom Sadu i sl. (prema tome Banja Luka kada ima u Banjoj Luci, ali Banjaluka prema u Banjaluci i sl.).
Kada se prvi deo ne menja, ali se osećaju sastavni delovi kao zasebni pojmovi, treba ih sastavljati vezicom: Šar-Planina i sl.
Kada se prvi deo ne menja, a delovi su izgubili svoje značenje, onda se pišu sastavljeno: Slankamen, Šarengrad, Vučitrn, Carigrad, Pustopolje i sl. (tj. u svima tim nazivima nemamo više posebnog značenja njihovih sastavnih delova, već samo ime mesta).
Kod prideva svugde gde su se razvile tipične osobine složene reči (nemenjanje prvoga dela i obično vezivanje sa drugim delom samoglasnikom o), oba se dela pišu sastavljeno, inače se pišu prema načinu pisanja imena od kojih su postala: crnogorski, dugoselski, ovčepoljski, obloglavski, starmali i sl.; šar-planinski i sl.; šarengradski i sl.; za prideve kao moravsko-vardarski (tj. moravski i vardarski) i sl. isp. t. 47.
12. — Svi pridevi načinjeni od geografskih imena pišu se malim slovom:
balkanski, topčiderski, crnogorski, jadranski, pomoravski, ohridski, šar-planinski, beogradski, dobroselski, gornjokarlovački, nemački, austriski, francuski i sl.
13. — Isto tako kod naziva naroda, stanovnika gradova, oblasti i sličnih — koji se pišu velikim početnim slovom —, pridevi od njih načinjeni pišu se malim slovom: Srbin — srpski, Francuz — francuski, Sremac — sremački i sl.
14. — Svi nazivi ustanova, praznika, ulica, knjiga pišu se samo početnim velikim slovom:
Gorski vijenac, Srpska književna zadruga, Srpsko crkveno pevačko društvo, Srpska banka, Brankovo kolo, Srpska kraljevska akademija, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Uputstvo za pribiranje građe za narodni život i običaje, Večernje novosti, Srpska zastava, Jutarnji list, Beogradski dnevnik, Nova godina, Tri jerarha, Božić i sl.
Kada se koji od ovih naziva skraćeno upotrebljava, i tada se piše velikim slovom: Opština (tj. Opština grada Beograda), Univerzitet (tj. Univerzitet u Beogradu), Akademija (tj. Vojna akademija ili Srpska kralj. akademija) i sl.
Kada u ovim nazivima reči mogu menjati mesto, samo reč koja je na prvom mestu piše se velikim početnim slovom: Takovska ulica ili Ulica takovska, Opština beogradska ili Beogradska opština.
Po sebi se razume, ako se koji deo ovih naziva sam po sebi piše velikim slovom, on će se tako pisati i u ovom nazivu: Pričanja Vuka Dojčevića. — Ulica kralja Milutina itd.
15. — Kada se od ovakvih naziva mogu graditi pridevi, oni se pišu malim slovom: božićni, novogodišnji, uskršnji i sl.; ali vidi i t. 9.
16. — Sve druge vrste naziva: idejnih i drugih pokreta, ratova ili zbirnih imenica koje znače narod, zajedničkih verskih obeležja, godišnjih vremena, različnih epoha, meseca, dana itd. — pišu se malim slovima.
istočno pitanje, slovenstvo, balkanski savez, svetski rat, kosovska bitka, marički boj, carska bitka, bukureški mir, berlinski kongres, ilirski pokret, francuska revolucija itd.; hrišćani, muslimani, nazareni, jezuite, jakobinci, frankovci, dantonovci, kadrovci, radikali, sokoli itd.; srpstvo, srbadija, turčad; ravnodnevnica, leto, proleće, stari vek, srednji vek, novi vek, januar, ponedeljak i sl.
Prema tome treba pisati malim slovima: odlučeno je na godišnjem svečanom skupu Matice srpske; али: pozivate se na Prvi kongres slovenskih lekara (kada je naziv ove vrste ime ustanovi makar i privremenoj).
17. — Velikim početnim slovom piše se reč kojom se počinje rečenica. Posle svake tačke jedne rečenice valja pisati početno slovo dalje rečenice velikim slovom.
Tačke iza arapskih i rimskih brojeva nisu obavezne kada su ti brojevi redni (v. t. 171) i kada je iz teksta jasno da su redni.
Dobro je. Doći ću sutra. — On stade. Petar se primaknu i reče: „nikad ni doveka!“ — Srpska gramatika. Napisao Stojan Novaković. — Srpske narodne pjesme. Skupio ih Vuk Stefanović Karadžić. — Uroš III je znatno proširio našu zemlju.
18. — Posle dve tačke veliko se slovo piše samo onda kada se navodi kakav citat ili zasebna rečenica koja se i sama počinje velikim slovom.
Treća pesma ubojnicu peva: „Za krst časni, deco Vasojeva!“ — Sa svih strana ljudi su govorili: „Ako se on ne primi, ništa neće biti, samo ćemo se zavaditi, te će nas Turci sasvim zatrti.“
19. — Posle upitnika piše se potonja reč početnim velikim slovom kada se tim znacima ili završuje rečenica ili kad zasebne reči sa tim znacima stoje mesto zasebnih rečenica:
Ne zahvaljuj meni, nego Bogu! Hvala mu! Zbogom! — O! što ga ne bi? Još ga nema? Šta li učini dosad?
Kada se rečenica tim znacima ne završuje, može iza njih stajati i malo slovo (v. t. 221, 224):
Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!“ a onaj odgovori: „Nije ti za tim stalo.“ — „Kuda hoćeš?“ upita ga sv. Sava.
20. — U običaj je ušlo da se reči iz počasti upotrebljene u neposrednom obraćanju i titule pišu početnim velikim slovom:
Vaš, Gospodine, Nj. Veličanstvo, Gospodine Načelniče, Gospodinu Ministru i sl.
Kada se titule i skraćeno upotrebe, i tada se pišu velikim slovom: Nj. V. Kralj ili i samo Kralj u tome smislu; Patrijarh u smislu Nj. Sv. Patrijarh, Papa u smislu Sveti Otac Papa.
Odatle se vidi da se za kralja koji vlada, patrijarha, papu koji je u životu i koji se pod tim zajedničkim imenima razumeju upotrebljava reč sa velikim slovom.
Tako isto kad se po zanimanju navodi jedno lice, tako da mu zajednička imenica zamenjuje ime, onda se ta zajednička imenica mora pisati velikim slovom:
Prema rešenju g. Ministra prosvete, prema naređenju g. Pretsednika Ministarskog saveta, po odluci g. Načelnika i sl. Prema zahtevu g. Vršioca dužnosti načelnika Ministarstva prosvete; g. Pretsednik Prvostepenog suda za varoš Beograd itd.
21. — Početak se svakoga stiha obično piše velikim slovom; ali se mogu velika slova i u stihu stavljati tamo gde bi se stavljala u prozi.
Mili Bože, čuda velikoga,
Kad se sleže na Kosovu vojska,
U toj vojsci devet Jugovića
I deseti star Juže Bogdane.
Ili:
Čevo ravno, gnijezdo junačko,
a krvavo ljudsko razbojište,
mnoge li si vojske zapamtilo,
mnoge li si majke ojadilo!