Pravila Četvrtog pomesnog sabora

PRAVILA SVETOG, POMESNOG ANTIOHIJSKOG SABORA

1. pravilo: Svi koji se usude povrediti naredbe velikog i svetog Sabora, koji je bio u Nikeji, u prisustvu blagočestivoga i Bogu omiljenog cara Konstantina, o svetom prazniku spasiteljne Pashe, moraju biti odlučeni od zajedničarenja (opštenja) i isključeni iz Crkve, ako nastave da svojevoljno ustaju protiv onoga što je po dobru ustanovljeno. I ovo ovde, rečeno je i u pogledu laika. A ako se među predstojateljima Crkve neki od episkopa, sveštenika ili đakona nađu da posle ovoga što je odlučeno, radi sablazni (uzmućenja) naroda i uznemiravanja Crkve, postupaju po svome i praznuju Pashu zajedno sa Judejima, takve sveti sabor već sada smatra za izdvojene iz Crkve, jer ne samo da su sebe uveli u greh, nego su bili uzrok tome da i mnogi drugi uđu u greh, te da se pokvare i da se izopače. Sveti Sabor takve razrešuje od sveštenosluženja, i ne samo njih, nego i one, koji posle njihovog svrgnuća, budu u zajednici sa njima. Svrgnuti moraju biti lišeni i spoljašnje časti koju su oni imali, po svetom pravilu i sveštenstvu Božijem.

2. pravilo: Svi oni koji dolaze u crkvu i slušaju Sveto Pismo, ali koji ne žele da zajedno sa narodom učestvuju u molitvu, ili se sklanjaju od svetog pričešća radi nekih svojih razloga, takvi neka budu odlučeni iz Crkve sve dok se ne ispovede, prinesu plodove pokajanja i zatraže oproštaj. Tek tada mogu biti pričešćeni. Neka ne bude dozvoljeno da se ima zajednica sa onima koji su odlučeni od nje (zajednice), niti odlaziti u kuće i moliti se sa onima koji su izvan crkvene zajednice. Koji su strani za sabranje jedne crkve neka ne budu primani na sabranja druge. Ako neko od episkopa, sveštenika, đakona ili neko drugi iz klira ima zajednicu sa onima koji su odlučeni, neka i sam bude izvan crkvene zajednice kao onaj koji stvara nered u crkvenom poretku.

3. pravilo: Ako neki sveštenik, ili đakon, ili neko drugi iz svešteničkog reda, ostavi svoju parohiju i pođe u drugu, a zatim se u potpunosti preseli, takav više ne sme da sveštenodesjtvuje, tim pre ako ga njegov episkop poziva i nastoji da ga vrati u njegovu parohiju, a on se tome ne povinuje. Ako ostane uporan u tom nezakonju, treba ga sasvim lišiti sveštenoslužiteljstva, bez mogućnosti ponovnog postavljenja u pređašnji čin. Ako neki drugi episkop primi klirika koji je svrgnut zbog ovog razloga, tada i on (episkop) podleže epitimiji (izdatoj) od opšteg sabora jer narušava crkvene zakone.

4. pravilo: Ako je neki episkop saborom nizvrgnut sa čina, ili sveštenik, ili đakon od strane svog episkopa, pa se drzne da obavlja neku sveštenu službu koju je ranije obavljao kao episkop, sveštenik ili đakon, takav ne samo da više ne može gajiti nadu da će na drugom saboru biti uzveden u raniji čin, ili da se može braniti, nego će zajedno sa njime biti odlučeni (iz Crkve) i oni koji budu imali zajednicu sa njima, a naročito ako budu znali za osudu protiv pomenutih lica, pa se i pored toga usude da imaju zajednicu sa njima.

5. pravilo: Ako se neki sveštenik ili đakon, prezrevši svoga episkopa, odvoji od Crkve, i počne da stvara neko svoje sabranje i postavi žrtvenik, i protivi se episkopu kada ga ovaj pozove, i neće da mu se povinuje kada ga pozove i prvi i drugi put, takav neka u potpunosti bude svrgnut iz svog čina, te ne može obavljati nikakvo služenje niti može uživati pređašnju čast. Ako ostane uporan u uzmućivanju Crkve i ustajao protiv nje, kao izazivača meteža, neka bude ukroćen spoljašnjom (svetovnom) vlašću.

6. pravilo: Koji je odlučen od svog episkopa, ne može biti primljen od drugih episkopa, ako ga najpre nije ponovo primio njegov episkop ili ako se nije pred saborom episkopa opravdao i sve uverio o svojoj nevinosti, te zbog toga od sabora dobio drugačiju odluku. Ovo neka važi i za laike, i za sveštenike, i za đakone i za sve koji pripadaju kliru.

7. pravilo: Nikoga od stranaca ne treba primati bez „gramata mira“.

8. pravilo: Seoski sveštenici ne mogu izdavati kanonske poslanice (listove), nego obližnjim episkopima mogu slati samo obične dopise. Horepiskopi koji su bez poroka, mogu izdavati „gramate mira“.

9. pravilo: U svakoj eparhiji episkopi treba da znaju episkopa koji načalstvuje u mitropoliji, i koji vodi staranje o svojoj eparhiji jer se u mitropoliju stiču mnogi radi poslova. I zbog toga se naređuje, shodno drevnom pravilu naših Otaca (koje uvek važi), da pomenuti predstojnik mitropolije mora imati prvenstvo i u časti, kao da ni drugi episkopi ništa važnije bez njega ne mogu preduzimati, osim onoga šta se tiče njihove oblasti i sela koja su u njima. Svaki episkop ima vlast nad svojom oblašću, i sa njom mora upravljati sa naročitom pažnjom, i marljivo se starati o svim mestima koja zavise od njegovog grada, dakle i sveštenike i đakone rukopolagati, i svako drugo delo činiti veoma promišljeno. A izvan ovoga on ne može preduzimati bez episkopa mitropolije, a takođe i bez saglasja ostalih episkopa.

10. pravilo: Sveti Sabor je dobro rasudio da episkopi u malim gradovima ili selima, ili tako zvani horepiskopi, premda su rukopoloženi kao episkopi, ipak moraju znati svoje granice i upravljati Crkvama koje su njima podčinjene i starati se o istim, postavljajući čtece, ipođakone i zaklinjače, k zadovoljpti se time što mogu da ih postavljaju. Sveštenika ili đakona neka se ne usude postavljati bez episkopa grada kome je horepiskop i njegov okrug podčinjen. Ako se neko drzne da prestupi ovu naredbu, neka bude lišen one časti koju ima. Horepiskopa neka postavlja episkop grada kome je podčinjen njegov okrug.

11. pravilo: Ako se neki episkop, ili sveštenik, ili neko ko pripada kliru usudi da pođe k caru bez dozvole i gramate episkopa oblasti, a naročito episkopa mitropolije, takav mora biti isključen i lišen ne samo zajednice, nego i dostojanstva koje uživa jer se usudio, suprotno crkvenim pravilima, da dosađuje bogoljubljenom caru našem. Ako neko ima neophodnu potrebu da dođe k caru, to može učiniti samo sa znanjem i dopuštenjem episkopa mitropolije i ostalih episkopa te oblasti, i neka krene na put noseći njihove gramate.

12. pravilo: Ako je neki sveštenik, ili đakon bio svrgnut iz čina od strane svog episkopa, ili je neki episkop bio svrgnut od strane sabora, te se drzne da dosađuje caru, a trebao je da se obrati pred saborom episkopa i pred njima izneti ono za šta smatra da je istina, te da se podčini njihovom sudu, ako takav prenebregne ove (episkope), i uznemiri cara, neka takav ne dobije nikakav oproštaj, da ne bude mesta njegovoj zaštiti i neka nema nade za ponovno vostanovljenje.

13. pravilo: Ni jedan episkop neka se ne usudi da prelazi iz jedne eparhije u drugu radi postavljanja (nekog od klirika), pa ni onda kada pored sebe ima i drugih episkopa, osim ako nije pozvan mitropolitovom gramatom i episkopima koji su sa njim, a u čiju oblast treba da dođe. Ukoliko nije pozvan ni od koga, te protiv pravila dođe da nekoga postavi (rukopoloži) i da ga postavi da upravlja crkvenim delima, neka to šta učini nema nikakve vrednosti, i neka se podvrgne zasluženoj kazni kroz nizvrgnuće sa čina, onako kako je od sabora odlučeno.

14. pravilo: Ako neki episkop treba da bude osuđen zbog nekih prekršaja, a desi se da su u eparhiji različita mišljenja o njemu, tako da jedni smatraju da je on nevin, a drugi da je kriv, da bi se prekratila svaka sumnja, sveti Sabor je ustanovio da episkop mitropolije pozove iz obližnjih oblasti još nekoliko episkopa koji će se upoznati sa svim potrebnim, te razrešiti o tome, i da bi zatim, svi zajedno utvrdili ono kako treba da bude.

15. pravilo: Ako je neki episkop optužen zbog nekih prekršaja, i od svih eparhijskih episkopa osuđen, pa svi saglasno donesu jednu optužbu protiv njega, takav ne može tražiti sud od drugih episkopa, nego mora ostati jednoglasna odluka eparhijskih episkopa.

16. pravilo: Ako jedan episkop, koji nema svoju crkvu, pođe u drugu u kojoj je episkopski presto upražnjen, i prisvoji ga bez dozvole (potpunog, celokupnog) sabora, takav episkop neka bude svrgnut, bez obzira na to ako je i izabran od strane čitavog naroda koji je sebi prisvojio. Potpun izbor je onaj na kome, uz ostale, prisustvuje i mitropolit.

17. pravilo: Ako jedan episkop, koji je rukopoložen za episkopa, i bude određen da načalstvuje nad ljudima, neće da prihvati službu, niti pristaje da pođe u crkvu koja mu je poverena, takav neka bude odlučen od crkvene zajednice sve dok se ne prihvati poverene mu službe ili dok celokupni eparhijski sabor ne donese odluku o njemu.

18. pravilo: Ako jedan episkop, pošto je postavljen, ne pođe u oblast za koju je postavljen, i to ne po svojoj krivici nego ili zbog naroda koji neće da ga primi, ili zbog nekog drugog razloga (koji od njega ne potiču), takav neka uživa i čast i služenje episkopa, ali neka se ne meša u dela one crkve gde se tada nalazi, a primiće kao odluku samo ono šta celokupni eparhijski sabor odluči o njemu.

19. pravilo: Episkop neka se ne postavlja bez sabora i prisustva mitropolita (te) oblasti. A kada je prisutan mitropolit, najbolje je da sa njime zajedno budu i svi ostali služitelji te oblasti, koje mitropolit treba da pozove naročitom poslanicom. Najbolje je ako se svi sakupe, a ako je to teško izvodljivo, svakako neka bude prisutna većina njih, ili neka putem gramata izjave svoju saglasnost te na taj način, ili samim prisustvom ili saglasnošću većine, neka se dotični (episkop) postavi. Postupi li se drugačije nego što je sada ustanovljeno, neka takav postupak bude bezvredan. Ali, ako je dotični postavljen na kanonski način, a neki se tome usprotive radi svoje želje za inatom, tada neka odluči glas većine.

20. pravilo: Radi crkvenih potreba i da bi se rešila sporna pitanja, kao pravilno odlučeno je da se u svakoj eparhiji po dva puta tokom godine sakupe episkopi: po prvi put posle treće sedmice nakon praznika Pashe, kako bi se četvrte nedelje Pedesetnice sabor okončao, i o tome će mitropolit napomenuti eparhijskim episkopima. Drugi put sabor se sastaje od petnaestog dana meseca oktobra, koji je desetog dana meseca iperverteja. Na ove sabore neka dođu sveštenici i đakoni, i svi koji sebe smatraju uvređenim, i očekuju sud sabora. Ali, nikome nije dopušteno da samovoljno saziva sabore bez onih episkopa kojima su poverene mitropolije.

21. pravilo: Episkop ne treba da se premešta iz jedne oblasti u drugu, bilo po samovolji, bilo da ga na to prisiljava narod, bilo da ga prinuđuju episkopi, nego mora ostati pri crkvi za koju je od početka Bogom izabran. On tu crkvu ne sme ostavljati, shodno ranije ustanovljenom pravilu o tome.

22. pravilo: Episkop ne sme odlaziti u drugi grad (koji nije njemu podčinjen), niti u oblast koja mu ne pripada radi rukopoloženja ili da postavlja sveštenike ili đakone u mestima koja su pod upravom drugog episkopa, osim ako je za to dobio dopuštenje od strane episkopa kome ta područja pripadaju. Koji se usude da prekrše ovo, rukopoloženje koje su učinili neće biti priznato, a on neka ponese epitimiju od sabora.

23. pravilo: Episkop ne sme da umesto sebe postavlja drugoga za prejemnika, bez obzira na to što je možda pred krajem života. Ako se dogodi nešto ovako, taj postupak neka bude bez važnosti. Potrebno je sa se očuva crkveno pravilo koje je ustanovilo da se episkop nikako drugačije ne postavlja, nego od strane sabora i po sudu episkopa koji imaju vlast da nakon smrti jednog, prosude o svemu i odrede onoga koji će doći na mesto umrlog episkopa.

24. pravilo: Dobro je da se crkveno čuva najmarljivije i veoma savesno jer je to ono šta pripada Crkvi i Bogu, koji sve vidi i svima sudi. Potrebno je da se time upravlja pod nadzorom i vlašću episkopa kome je poveren sav narod i duše onih koji se sabiraju u crkvi. Neka se, zato, tačno znaju stvari koje pripadaju crkvi i neka su one poznate sveštenicima i đakonima, koji su oko episkopa, kako bi i oni znali šta je vlasništvo (svojina) crkve, i neka ništa od njih ne bude skriveno. Ako se dogodi da se episkop upokoji, a crkvene su stvari dobro poznate sveštenicima i đakonima, ništa se od tih stvari neće izgubiti ili propasti, i imetak episkopa neće biti povređen pod izgovorom crkvenih stvari jer je i pred Bogom, i pred ljudima, dobro i ugodno da imetak episkopa ostane onima kojima on odredi, a crkvi neka budu sačuvane njene stvari, kako ne bi bila oštećena ni ona, niti bi pod izgovorom crkve svoga imetka bio lišen episkop ili oni kojima pripada taj imetak nakon episkopove smrti i nakon parnice, i da se sve ne bi podvrglo zlom glasu.

25. pravilo: Episkop neka ima vlast nad crkvenim stvarima, i neka njima upravlja na korist (naroda) sa svakom pobožnošću i strahom Božjim. I ako treba, neka i sam uzima na neophodne potrebe za sebe i za braću strance koji mu dolaze, da ni u čemu ne trpe oskudicu, shodno rečima apostola: „A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni“ (1. Tim. 6, 8). Ako episkop time nije zadovoljan, i upotrebi te stvari za svoje domaće potrebe, i prihodima crkvenim ili plodovima sa crkvenih ne bude rukovao uz znanje sveštenika ili đakona, nego vlast nad time preda svojoj rodbini, braći ili sinovima, tako da usled toga crkveni imetak bude oskrnavljen u tajnosti, takav episkop mora da odgovara pred saborom episkopa. Ako se inače pronese (glas) da episkop, sveštenici koji su sa njime, upotrebljavaju na svoju korist ono šta pripada Crkvi, bilo od polja ili od nekog drugog poseda, tako da sirotinja ostane bez pomoći, i prekor i zao glas padne na crkvenu upravu, takvi neka po odluci svetog Sabora dobiju kaznu koja će ih ispraviti.

Izvori

• Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
• Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.