Pravila Prvog vaseljenskog sabora

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
OrthodoxCross(black,contoured).svg


PRAVILA PRVOG VASELjENSKOG SABORA


1. pravilo: Ako je neko zbog bolesti bio podvrgnut hirurškom zahvatu, ili je pak kastriran od strane varvara, takav neka ostane u kliru. Ali, ako je neko pri zdravom stanju, sam sebe kastrirao, taj više ne može pripadati kliru, niti takvi ljudi mogu biti primani u klir. U ostalom, kao što se jasno vidi, ovo je rečeno za one koji namerno učine takvo delo i usude se da sami sebe podvrgnu kastraciji; a što se tiče onih koji su kastrirani od strane varvara ili su ih njihovi gospodari učinili evnusima, a pokažu se da su dostojni da budu u kliru, čeka se prime.


2. pravilo: Pošto se mnogo toga, ili po nuždi ili nastojanjem ljudi, dogodilo protiv crkvenog pravila, tako da neki ljudi koji su tek prešli u veru iz neznabožačkog života, i tek su neko kratko vreme upoznati sa osnovama hrišćanske vere, te su takvi ljudi gotovo tek što su izašli iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili sveštenika, postalo je neophodno da se (pravilom) odredi da se takve stvari više ne čine jer, za obučavanje (napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takođe i nakon krštenja potrebno je uveriti se u to da li su pomenuti ljudi dostojni za te činove sveštenstva. Apostolsko kazivanje po ovom pitanju veoma je jasno: „Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju“ (1. Tim. 3, 6). Ako se tokom vremena primeti kod nekog lica duševni greh, i to dokažu dva ili tri svedoka, tada to lice neka više ne pripada kliru. Onaj koji postupa protiv ove odredbe, dovodi u opasnost svoju pripadnost kliru jer se time usudio da ustane protiv odluke ovog velikog Sabora.


3. pravilo: Veliki Sabor u potpunosti zabranjuje da episkop, sveštenik, đakon ili neko drugi iz klira, drži u kući dovedenu ženu (nezakonitu ženu), osim majke, sestre, tetke ili takve osobe koja je slobodna od bilo kakvog podozrenja.


4. pravilo: Episkop treba da bude postavljen od svih episkopa koji su u eparhiji. Ukoliko je to teško izvodljivo zbog nekakve hitne potrebe ili udaljenosti, neka se barem tri (episkopa) sakupe na jedno mesto, a oni koji su odsutni, neka daju svoj glas kroz gramate, i tada neka se obavi rukopoloženje. Utvrđenje svega ovoga treba da u svakoj episkopiji pripada mitropolitu.


5. pravilo: Što se tiče onih koji su odlučeni, bilo da su iz klira ili iz reda laika, neka važi presuda dotičnih episkopa svake episkopije, shodno pravilu koje određuje da oni koji su bili isključeni od jednih ne mogu biti primani od strane drugih. Ali neka se ispita da takvi ljudi nisu bili udaljeni iz crkvene zajednice zbog svađe ili zbog neke zlovolje episkopa. Da bi se ovo podvrglo detaljnom ispitivanju, našlo se za korisno da se svake godine u svakoj eparhiji po dva puta čine sabori kako bi, kada se saberu svi episkopi jedne episkopije, mogli ispitati ove rasprave i na taj način se utvrdilo da oni koji su uvredili episkopa, imaju se smatrati odlučenim na pravilan način i to sve dotle dok se sabor episkopa ne dogovori da im izrekne blažu presudu. Ovi sabori neka bivaju: jedan pred Četrdesetnicu, kako bi, oslobodivši se od svake malodušnosti, mogli prineti Bogu čist dar; a drugi, u jesenje doba.


6. pravilo: Neka važe stari običaji koji postoje za Egipat, Liviju i Pentapolj. Naime, da episkop Aleksandrije ima vlast nad svim tim oblastima jer, shodno običaju, to ima i episkop Rima. Isto tako, u Antiohiji i drugim eparhijama, neka se čuvaju povlastice crkvi. Takođe, neka bude poznato i to, da ako neko postane episkop bez dozvole mitropolita, veliki Sabor određuje da takav ne može ostati episkop. Ali, ako su svi episkopi bili saglasni pri izboru, a sam izbor je bio izveden na pravilan način i po propisima, a dva ili tri (episkopa) se usprotive iz nekog svog razloga (oponiranje), u takvom slučaju neka važi glas većine.


7. pravilo: Pošto se utvrdio običaj i drevno predanje da se posebnom čašću odlikuje episkop koji je u Eliji (Jeliji), to neka on i uživa sve što je u vezi sa tom čašću, ali uz očuvanje dostojanstva koje pripada mitropoliji.


8. pravilo: Što se tiče onih koji sebe nazivaju „katari“, kada takvi prelaze u sabornu i apostolsku Crkvu, sveti i veliki sabor je ustanovio da se na njih mogu položiti ruke, i tada mogu ostati u kliru. Ali, pre svega, oni moraju pismeno priznati da će se u svemu držati i da će u svemu slediti dogmate saborne i apostolske Crkve, tj. da će biti u zajednici kako sa onima koji žive u drugom braku, tako i sa onima koji su tokom gonjenja pali u veri, a u pogledu kojih je određeno vreme kajanja i vreme oproštaja; i u opšte, da će u svemu slediti dogmate saborne Crkve. Prema tome, kada se bilo u selima ili u gradovima, ne nađe drugih osoba sa rukopoloženjem, osim nekadašnjih „katara“, tada neka ostanu kao što i jesu u kliru i u svom činu. Ali, ako postoji episkop ili sveštenik saborne Crkve, a dođe i neko od pomenutih, sasvim je jasno da će episkop saborne Crkve zadržati svoje episkopsko dostojanstvo, a onaj koji se među „katarima“ naziva episkopom, imaće čast koja pripada svešteniku; osim u slučaju da episkop saborne Crkve istome ne dopusti da i taj uživa čast episkopskog imena. Ako episkop ovo ne želi, neka mu se tada da mesto horepiskopa ili sveštenika, da se vidi kako pripada kliru. Ali, u jednom gradu da ne budu dva episkopa.


9. pravilo: Ako su neki bez ispitivanja postavljeni za sveštenika, ili su pri ispitivanju priznali svoje grehe, pa se i pored toga nađoše ljudi koji protiv pravila položiše ruke na njih, takvima (koji su rukopoloženi na takav način), pravilo ne dopušta da ostanu u kliru jer saborna Crkva traži one koji su bez mane (pogl. 1. Tim 3,2).


10. pravilo: Od onih koji su pali (u veri), ako su neki od njih bili postavljeni po neznanju ili sa znanjem dotičnih koji su ih postavili, ovo ipak, ni čim ne slabi crkveno pravilo jer kad se to dozna, oni bivaju svrgnuti iz čina.


11. pravilo: Što se tiče onih koji su u vreme Likinijeve tiranije odstupili bez prinude i ne zbog toga što su im imanja bila oteta, ili što im je pretila neka opasnost ili slično, sabor je odredio, premda nisu dostojni čovekoljublja, da se prema njima ipak postupi velikodušno. Dakle, koji se iskreno pokaju, kao verni neka tri godine provedu među onima koji slušaju Pismo, sedam godina neka pripadaju crkvi tražeći (moleći) oproštaj i dve godine neka učestvuju sa narodom u molitvama ali bez pričešćivanja svetim Tajnama.


12. pravilo: Oni, koji blagodaću behu prizvani, i prvo pokazaše revnost i zbaciše okove, a kasnije se poput pasa vratiše svojoj bljuvotini, jer neki od njih koristiše srebro i razne darove da bi time povratili svoju vojničku službu; takvi neka deset godina pripadaju u crkvi a tri godine neka slušaju Pismo stojeći u pritvoru (hrama). Ali kod ovih treba paziti na njihovu spremnost na pokajanje i na koji način se kaju, te prema tome, one među njima koji su u strahu, suzama, strpljenju i dobrim delima, i to ne samo na spoljašnji način, nego su zaisti takvi, pošto se navrši vreme određeno za slušanje (Pisma), neka budu primani u zajednicu. Episkopu je slobodno da još čovekoljubivije postupi sa njima. Za one koji se ravnodušno ponašaju prema svom grehopadu, i koji smatraju da je dovoljno samo to što dolaze u crkvu, takvi neka ostanu svo vreme koje je određeno za pokajanje.


13. pravilo: Što se tiče onih koji su pred upokojenjem, čuvaće se drevni zakon i pravilo po kome, onaj koji se rastaje sa dušom, ne može biti lišen poslednjeg i najpotrebnijeg pričešće, Ali, ako se kao već oplakan i udostojen pričešća na samrti ipak oporavi i povrati mu se snaga, takav neka bude samo među onima koji se mole. U pogledu onih koji su na samrti a žele da se pričeste, episkop neka posle podrobnog ispitivanja, te ljude udostoji svetih Darova.


14. pravilo: Što se tiče oglašenih a koji su pali u veri, sveti i veliki Sabor naređuje da oni tri godine provedu sa onima koji slušaju (Pismo), a zatim neka se mole sa oglašenima.


15. pravilo: Zbog mnogih smutnji i razdora koji se događaju, našlo se za korisno da se iskoreni običaj koji postoji po nekim mestima, a koji je protivan apostolskom pravilu, tj. da ni jedan episkop, niti sveštenik, niti đakon ne može prelaziti iz jednog grada u drugi. A ako nakon ove odredbe svetog i velikog Sabora neko ipak postupi protivno ovome, takav prelazak neka bude nevažan i neka se dotični klirik vrati crkvi u kojoj je rukopoložen za episkopa, sveštenika ili đakona.


16. pravilo: Sveštenici ili đakoni, ili bilo ko drugi iz klira koji nesmotreno, i nemajući u sebi strah Božji, zanemaruju crkveno pravilo, te ostavljaju svoje crkve (hramove), takvi ni pod kojim razlogom ne smeju biti primani u drugu crkvu, nego ih treba primorati da se vrate tamo gde pripadaju. Ako se tome usprotive, neka budu van zajednice. Ako se neki episkop usudi da otme nekog klirika koji pripada drugom episkopu, i rukopoloži ga za svoju crkvu bez dopuštenja onog drugog episkopa, u tom slučaju učinjeno rukopoloženje je nevažno.


17. pravilo: Pošto mnogi klirici, zaneseni lakomstvom i ogavnom pohlepom za novcem, zaboraviše na Sveto Pismo koje kaže da se srebro ne daje na kamatu (pogl. Ps. 14, 5), i lihvareći traže određeni deo, sveti i veliki Sabor određuje da ako se posle ove naredbe nađe neko da uzima kamatu na pozajmljeni, ili na neki drugi način nastavlja sa ovim gnusnim delom, ili traži dvostruko za pozajmljeni novac ili, jednostavnije rečeno, smišlja bilo šta radi ostvarenja svoje ogavne pohlepe za dobitkom, takav neka se izvrgne iz klira i neka bude van sveštenstva.


18. pravilo: Sveti i veliki Sabor doznao je da u nekim mestima i gradovima đakoni daju sveštenicima od Evharistije, a zna se da je to protivno i pravilima i običaju jer oni (đakoni) nemaju pravo da prinose žrtvu i daju Telo Hristovo onima koji po pravu prinose žrtvu. Takođe se saznalo da neki od đakona primaju svetu Tajnu pre episkopa. Zbog toga, neka se odmah prekine sa ovakvim postupcima i neka se đakoni pridržavaju onoga što je u njihovoj nadležnosti, neprekidno imajući na umu da su oni sluge episkopa i da su po činu niži od sveštenika. Zbog toga, neka primaju svetu Tajnu posle sveštenika, bilo da im je daje episkop ili sveštenik. Đakoni takođe ne smeju sedeti među sveštenicima jer to je protiv pravila i poretka. A oni koji neće da se pokore i nakon što je izdato ovo pravilo, takvi neka budu lišeni čina.


19. pravilo: Što se tiče nekadašnjih „pavlijanaca“, koji se vratiše svetoj Crkvi, treba da važi naredba da se svi oni, bez razlike, ponovo Krste. Ako su neki među njima ranije pripadali kliru, a dokaže se da su bezporočnog i besprekornog ponašanja, kada budu ponovo kršteni, neka budu rukopoloženi od episkopa saborne Crkve. Ako se dokaže da su bili nedostojni, treba ih svrgnuti. Na isti način treba postupati i sa đakonisama, kao i sa svima koji pripadaju kliru. A ovde smo spomenuli one đakonise koje su takve po odeći, te pošto one nemaju nikakvog posvećenja (rukopoloženja), one se mogu pribrojati među laike.


20. pravilo: Pošto ima nekih koji kleče u dan Gospodnji (nedeljom) i u dane Pedesetnice, da bi u svim oblastima bilo jednako, sveti Sabor je odredio da se u te dane molitve Bogu prouznose stojeći.

Izvori[uredi]

  • Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
  • Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.