Pravila Petog pomesnog sabora

PRAVILA SVETOG, POMESNOG SARDIKŠSKOG (SARDISKOG) SABORA

1. pravilo: Osija, episkop Kordobe, reče: „Potrebno je iz temelja iskoreniti ne samo zli običaj nego i ubitačno rastrojstvo po pitanjima crkvenih poslova, te zato, ni jedan episkop ne može prelaziti iz malog grada u drugi jer je očevidan uzrok zbog čega se to čini, Nikada se nije mogao naći jedan episkop koji bi nastojao da ga premeste iz većeg u manji grad, i time se dokazuje da su oni koji čine suprotno jednostavno razdraženi strašću za većim dobitkom i da su robovi gordosti, te da žele, da samo naizgled, dobiju veću vlast. Prema tome, da li je svima ugodno (po volji), da se ovakvo zlo strogo kazni? Po meni, takvi ne bi mogli imati zajednicu ni sa laicima“. Na to svi (sabrani) episkopi rekoše: „Slažemo se“.

2. pravilo: Episkop Osija reče: „Ako se nađe neko toliko bezuman i drzak da se u takvom zlodelu počne pravdati i navoditi da mu je iz naroda poslat pismeni poziv, sasvim je moguće da u takvim situacijama mogu postojati i neki koji su bili potkupljeni nekakvim darovima ili novcem, te tobož proglasiti nekoga kao da ga narod želi za svog episkopa. Zato ja smatram da je neophodno da se takvi otkriju i da primereno budu kažnjeni svi koji učestvuju u takvim prevarama, te da takve čak ni pred upokojenje ne treba udostojiti zajednice sa laicima. Da li je svima po volji ovakvo mišljenje?“ Episkopi odgovoriše: „Prihvatamo ono što je rečeno“.

3. pravilo: Episkop Osija reče: „Pridodajmo i ovo: ni jedan episkop neka ne prelazi iz svoje episkopije u drugu, u kojoj već imaju episkopi, osim u slučaju ako je pozvan od braće koja su tamo, da se ne bi pomislilo da se zatvaraju dveri (vrata) ljubavi. Takođe se treba pobrinuti i za to da ako neki episkop u jednoj episkopiji ima nekakvu raspravu sa svojim bratom i saepiskopom, ne mogu se iz druge episkopije sazivati posrednici da sude u tom sporu. Ako je neko od episkopa bio osuđen zbog nečega, a on smatra da taj njegov postupak nije nešto rđavo, te da je potrebno ponoviti suđenje, tada, ako je vašoj ljubavi po volji (ugodno), imajmo spomen na apostola Petra i napišimo o tome Juliju, episkopu Rima, da se, ukoliko je potrebno, ponovi sud kod susednih episkopa i neka on (Julije) naznači one koji će to učiniti. Ukoliko optuženi ne može dokazati da je njegov posao takav da ga je potrebno ponovo razmatrati, tada ono što je jednom presuđeno neka se više ne ruši; i šta je već učinjeno, neka ostane postojano“.

4. pravilo: Episkop Gaudencije reče: „Ako je neki episkop bio svrgnut sudom od strane dotičnih susednih episkopa, pa se kasnije istakne da mu još pripada pravo da se opravdava, u takvom slučaju ne treba postavljati drugog episkopa na njegovo mesto, sve dok episkop Rima, ne prosudivši o svemu, ne donese svoju odluku po tom pitanju“.

5. pravilo: Episkop Osija reče: „Potrebno je ustanoviti da ako neki episkop bude optužen, i episkopi koji su iz te iste episkopije odluče da on bude svrgnut, a okrivljeni episkop se obrati najblaženijem episkopu rimske crkve, i on (episkop Rima) odluči da se odazove i nađe za umesno da se sve to ponovo proanalizira, u tom slučaju episkop Rima treba da se udostoji toga da napiše episkopima da i oni marljivo i podrobno sve pregledaju, te da onda, kada se posvedoče u istini, izreknu svoj sud o pomenutom problemu. Ukoliko dotični koji traži da se njegov problem podvrgne novom procesu, svojom molbom privoli episkopa Rima da radi suda pošalje i svoje sveštenike, to neka u vlasti tog episkopa bude, ukoliko se za dobro i potrebno pronađe i odredi, da zaista pošalje sveštenike koji će zajedno suditi sa episkopima. Ako episkop Rima nađe za shodno da je dovoljan pređašnji sud i već izrečena presuda episkopa, to neka se postupi kako je po njegovom mišljenju najbolje“. Okupljeni episkopi rekoše: „Prihvatamo to šta je rečeno“.

6. pravilo: Episkop Osija reče: „Ako se dogodi da u jednoj episkopiji gde ima mnogo episkopa, jedan od njih izostane, te zbog svoje nemarnosti ne dođe na sabor, niti pristane na odluke drugih episkopa kada je potrebno postaviti drugog (episkopa), a okupljeni narod zahteva da se za episkopa postavi onaj koga on (narod) traži, u takvom slučaju najpre je potrebno tom episkopu (koji je izostao), napomenuti gramatom egzarha oblasti (episkopa mitropolije) da narod zahteva da mu se odredi pastir, i da on neizostavno dođe. Ako, pošto je i gramatom pozvan, pomenuti episkop ne dođe, niti hoće da odgovori, tada je potrebno izaći u susret želji naroda. A radi postavljanja episkopa mitropolije treba pozivati episkope i iz susednih eparhija. Nikako ne treba postavljati episkopa u neko malo mesto ili gradić za koji je dovoljan i jedan sveštenik. Ne treba episkopa postavljati u tim mestima da se ne omalovaži ime i vlast episkopa, nego, kao što sam već ranije naglasio, eparhijski episkopi treba da postavljaju episkope u one gradove u kojima su već bili (postojali) episkopi. A ako se nađe koji grad da se u njemu uvećao broj žitelja, te da se može smatrati dostojnim episkopske katedre, tada neka za taj grad bude postavljen episkop. Da li su ove reči svima po volji?“ Sabrani episkopi odgovoriše da su saglasni.

7. pravilo: Episkop Osija reče: „Nametanje naše i naše suvišno dosađivanje, kao i naše neuputne molbe učiniše da mi nemamo tolike milosti i slobode koliko bi mogli imati jer mnogi među episkopima ne prestaju odlaziti u vojničke tabore, a naročito afrički episkopi, koji, kako smo saznali od našeg brata i saepiskopa Grata, ne primaju dobre savete, no ih preziru tako da jedan čovek donosi u vojnički tabor mnoge i različite prozbe koje ne mogu biti na korist Crkve, i ne nastoji, kako bi trebali i kako bi bilo uputno, na pomoć i zaštitu sirotinje, laika ili udovica, nego traži za pojedince svetovnu čast i službu. Takva neumesnost čini nam veliku štetu, a takođe je mnogima na sablazan. Ja smatram da je prikladno da episkop svoju pomoć pruža onome koji od nekoga trpi nekakvo nasilje, ili kada je udovica oštećena, ili ako je neko siroče lišeno nečega što mu pripada, pak i u svemu tome samo onda kada je to traženje (molba) opravdano. Ako vam je dakle, ljubljena braćo, svima ovo po volji, tada ustanovite da ni jedan episkop ne sme odlaziti u vojnički tabor, osim onih, koje car svojom gramatom pozove. Ali, pošto se često dešava da neki koji su zbog prestupa svojih osuđeni na progonstvo ili su povrgnuti nekoj drugoj osudi, i pribegavaju Crkvi, tražeći milosrđe, takvima ne treba uskraćivati pomoć, nego je potrebno bez imalo oklevanja i kolebanja, i za njih tražiti oproštaj. Ako je, dakle, i ovo svima ugodno, složno potvrdite izrečeno“. Tada svi rekoše: „Neka se i ovo ustanovi“.

8. pravilo: Episkop Osija reče: „Neka vaša mudrost prosudi i o ovome: pošto je ustanovljeno da se svaki episkop mora čuvati od osude radi odlaska u vojni tabor, zato, ako neko od njih (episkopa) ima pomenute molbe, neka ih (u tabor) šalje po svom đakonu. Jer službeno lice ne podleže prekoru i lakše će moći doneti ono što mu je povereno“. Tada svi odgovoriše: „I ovo neka bude prihvaćeno“.

9. pravilo: Episkop Osija reče: „Ja smatram da je potrebno i sledeće: kada neki eparhijski episkopi pošalju molbe svome bratu i saepiskopu koji je u većem gradu, tj. i mitropoliji, tada neka ovaj episkop mitropolije uputi svoga đakona sa prozbama i neka mu uruči preporučni list, napisavši sve po redu braći i saepiskopima našim koji u to vreme borave u mestima i gradovima, u kojima najblagočestiviji car uređuje državne poslove. Ako neki episkop ima prijatelja u dvoru, i želi da dobije nešto što je časno i pravedno, neka mu ne bude zabranjeno da po svom đakonu traži i preporučuje stvar onima za koje zna da će mu pružiti dobru pomoć u njegovoj molbi. A koji polaze put Rima, kao što sam rekao, moraju pokazati ljubljenom bratu našem i saepiskopu molbe koje imaju da predaju, da se on najpre upozna sa njima, te da vidi nije li neka od njih neumesna. Tek tada on, sa svojom preporukom i staranjem, neka šalje (đakone) u vojnički tabor“. Tada svi episkopi rekoše da im je i ovo po volji i da je taj savet veoma razborit.

10. pravilo: Episkop Osija reče: „Smatram da je i ovo potrebno: mora se najtačnije i najmarljivije paziti na to da, ako se ne neko od bogatih i učenih ljudi iz građanskog zvanja nađe da je dostojan episkopstva, da takvoga ne treba postavljati sve dotle dok ne prođe kroz službu čteca, đakona i sveštenika kako bi, prolazeći kroz svaki od činova, i pokazavši se dostojan, konačno mogao biti udostojen i episkopskog čina. I u svakom stepenu mora biti ne malo vreme, da bi se mogla ispitati njegova vera, dobro vladanje, postojanost, krotost, te da na taj način bude udostojen božanstvenog sveštenstva i najviše časti. Jer nije umesno da njih na to mesto dovodi njihovo znanje ili lepo ophođenje (sa ljudima), te da se na brzinu i olako postavljaju na mesta đakona, sveštenika ili episkopa, i takvoga bi u tom slučaju mogli smatrati i kao novokrštenog. A setimo se kako je najblaženiji apostol, koji je bio učitelj neznabožaca, osuđivao prenagljena postavljenja. Ispitivanje koje traje duže vreme omogućava nam da se bolje upoznamo sa vladanjem i naravi svakoga“. Tada svi rekoše da im je i ovo po volji, te da se ovo nikako ne sme zapostavljati.

11. pravilo: Episkop Osija reče: „Moramo i ovo ustanoviti: ako neki episkop pođe iz jednog grada u drugi, ili iz jedne eparhije u drugu, da proniknut sujetom, zadovolji svoje slavoljublje, ili radi veće svečanosti u službi, pa želi da tamo ostane duže vremena, a međutim episkop onoga grada nije najveštiji u učenju, taj episkop neka ne prezire nadležnog (mesnog) episkopa i često neka ne propoveda u nameri da ga posrami ili ponizi. Jer ovakav postupak obično izaziva smutnje, i ovakvim postupanjem on želi samo da sebi privuče i otme tuđu katedru, ne strepeći da zapusti crkvu koja mu je predata, i da pređe u drugu. U pogledu ovoga treba u svoje vreme ustanoviti (pravilo) i ne primati potpuno episkopa koji može učiniti takvo šta. Pri tome setite se da su Oci naši u prošlim vremenima ustanovili da ako neki laik, boraveći u gradu, ne dođe u crkvu u tri nedeljna dana u tri sedmice, da takav ima biti uklonjen od zajednice. Prema tome, ako je ovo određeno po pitanju laika, tada episkop, ako nema nikakvih neophodnih poslova, ne treba, niti je uputno (a pri tome je i štetno) da ostavlja na duže vreme svoju crkvu, i time dovodi u ogorčenost narod koji mu je poveren“. Svi episkopi rekoše: „Smatramo da je i ova odluka potpuno umesna“.

12. pravilo: Episkop Osija reče: „Pošto ne treba ništa izostaviti, neka se i ovo ustanovi: neka braća i saepiskopi po gradovima u kojima su postavljeni za episkope, imaju malo onoga što im pripada, a u tuđim oblastima posedi su im veliki tako da od njih mogu i sirotinji pomagati. Ako ti episkopi žele da pođu u te svoje posede i da sabiraju plodove, ja smatram da im se to može dozvoliti ali tako da tri dana tokom sedmice mogu ostati na svojim posedima, pri čemu dotični episkop mora biti u obližnjoj crkvi u kojoj sveštenik sabira narod, i mora služiti da se vidi da nije lišen crkvene službe. Pri tome, neka ne biva često u gradu u kome postoji episkop. Na ovaj način neće trpeti štetu ni njegovi poslovi zbog odsutnosti, a takođe će biti izbegnut prekor za drskost i taštinu“. Svi episkopi rekoše da im je po volji i ova odredba.

13. pravilo: Episkop Osija reče: „I ovo neka se ustanovi: ako je neki đakon, ili sveštenik, ili neko drugi ko pripada kliru, bio odlučen pa kao takav prebegne drugom episkopu koji ga poznaje, a koji međutim zna da je ovaj od svoga episkopa lišen zajednice, taj episkop ne sme da nanese uvredu svom sabratu i da takvog čoveka koji je odlučen primi u zajednicu. Ako se usudi da to učini, neka se zna ta će morati da odgovara pred episkopima kada se sakupe“. Svi episkopi tada rekoše: „Ova odluka sačuvaće zajednički mir i obezbediće saglasje među nama“.

14. pravilo: Episkop Osija reče: „Ne mogu da prećutim o stvari koja me mnogo uznemirava: ako se nađe neki episkop koji je sklon gnevu (a toga u episkopu ne bi smelo da bude), pa se iznenada naljuti na sveštenika ili đakona, i hoće da ga izopšti iz Crkve, treba nastojati da takav sveštenik ili đakon ne bude odmah osuđen i lišen zajednice“. Svi episkopi rekoše: „Koji biva svrgnut, neka ima pravo da se obrati episkopu mitropolije dotične oblasti; a ako nema mitropolita u mestu, obratiće se najbližem, i potražiće da se sve podrobno ispita jer ne treba se oglušavati na prozbe. Episkop koji ga je pravedno ili nepravedno izopštio, mora dobrodušno podneti da bude podvrgnut istrazi i da se njegova presuda ili potvrdi ili da se preinači. Ali, dok se marljivo i temeljno sve to ne izanalizira, onaj koji je odlučen od zajednice ne može pre pravosnažnog rešenja samovlasno prići u zajednicu. Ako neki klirici primete da u tome koji je privremeno odlučen ima drskosti i oholosti, oni ga trebaju oštrim i jakim rečima opomenuti kako bi se time sačuvala pokornost i poslušnost naspram onoga ko zapoveda. Jer, kao što episkop mora pokazivati prema svojim potčinjenim iskrenu ljubav i naklonost, na isti način i potčinjeni su dužni dobrovoljno izvršavati dužnosti naspram episkopa“.

15. pravilo: Episkop Osija reče: „I ovo treba da ustanovimo: ako neki episkop želi da postavi na neki stepen nekog od crkvenoslužitelja iz druge episkopije, bez dopuštenja nadležnog episkopa, neka taj postupak nema važnosti, i neka se smatra kao da ga nije ni bilo. Ako su neki to sebi dopustili, takvi moraju biti opomenuti od strane braće i saepiskopa naših i pozvani na pridržavanje reda“. Svi rekoše: „I ova naredba neka bude trajno ustanovljena“.

16. pravilo: Episkop Aecije reče: „Nije vam nepoznato kakva je i kolika je solunska mitropolija. U nju često dolaze sveštenici i đakoni iz drugih eparhija i ne zadovoljavajući se svojim kratkim boravkom u ovoj mitropoliji, tu nastoje da ostanu za stalno i tek nakon puno vremena veoma teško bivaju prinuđeni da se vrate u svoje crkve. O takvima je potrebno doneti odluku“. Episkop Osija reče: „One naredbe koje su ustanovljene po pitanju episkopa, neka važe i po pitanju pomenutih osoba“.

17. pravilo: Episkop Osija reče: „Sledujući za našim bratom Olimpijem, neka se ustanovi i ovo: ako je neki episkop, pošto je pretrpeo nasilje i nepravedno je bio prognan ili zbog svoga znanja ili zbog ispovedanja saborne Crkve, ili zbog toga što je branio istinu, a da bi izbegao opasnosti (a sasvim je nevin podvrgnut optužbama) došao u drugi grad, neka mu ne bude zabranjeno da tamo ostane sve dok ne bude mogao da se vrati u svoje mesto, ili se osloboditi od nanešenih uvreda. Jer, bilo bi nemilosrdno i veoma ružno da se takav ne primi, a koji je pretrpeo nepravedno gonjenje, nego, na protiv, potrebno je biti usrdan i ljubazno primati takve ljude“. Svi rekoše: „Neka se i ovo ustanovi“.

18. pravilo: Episkop Gaudencije reče: „Brate Aecije, ti znaš od kako si postavljen za episkopa da je mir uvek vladao; pa da ne ostane nikakav trag raznoglasja po pitanju crkvenoslužitelja, neka se ustanovi da budu primljeni svi oni koje su postavili Musej i Evtihijan, pošto se nikakve krivice nije našlo kod njih“. Episkop Osija reče: „Moja smernost je ovog mišljenja: mi treba da budemo miroljubivi i strpljivi, i mnogo milosrđa da imamo prema svima; ali svakako oni koje su jednom neki od naše braće proizveli u crkveni klir, ako neće da se vrate crkvama za koje su imenovani, neka se više ne primaju. Evtihijan neka sebi ne prisvaja ni ime episkopa, a takođe i Museja ne treba smatrati za episkopa ako oni zatraže zajednicu laika, to im ne treba odricati“. Tada svi rekoše da su saglasni sa tim.

19. pravilo: Episkop Gaudencije reče: „Ovo što je spasonosno i ustanovljeno u punoj doslednosti, i što je našem svešteničkom dostojanstvu prilično, i Bogu i ljudima ugodno, neće moći svoju snagu i silu zadržati ako povrede proglašenih odluka ne budu povezane sa strahom; jer, i sami znamo da se često dešava, zbog bestidnosti pojedinaca, da se podvrgava preziru ono što je Božanstveno kao i visokopoštovano svešteničko zvanje. Koji, dakle, prezirući ono što je ustanovljeno od svih, i težeći da ugode gordosti i proždrljivosti više nego li Bogu, te se usude postupati drugačije nego što je ustanovljeno, neka već sada znaju da su time sebe podvrgli sudu i da čast i dostojanstvo episkopa gube“. Tada svi rekoše da se prihvata i ova odluka.

20. pravilo: „Ovo će se najbolje doznati i najpouzdanije izvršiti time ako svaki od nas, koji smo postavljeni za episkope na prolaznim putevima ili pored plovnih reka, kada vidi episkopa, da ga upitamo o razlogu putovanja i kuda se uputio? Kada se sazna da je krenuo u vojni tabor, raspitajmo se o razlozima puta, a o tome smo već govorili. I ako je on krenuo tamo jer je pozvan, neka nema nikakvu zapreku za svoj put, ali ako ide radi sujete, kao što je vaša ljubav već rekla o tome, ili zbog nekih prozbi, ne treba mu dopustiti da ide u vojni tabor, niti mu davati gpamatu, niti imati zajednicu sa njim“. Na to svi odgovoriše: „Neka se i ovo ustanovi“.

Izvori

• Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
• Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.