Pravila Drugog pomesnog sabora

PRAVILA SVETOG, POMESNOG NEOKESARIJSKOG SABORA

1. pravilo: Sveštenik koji se oženi, neka bude nizvrgnut sa svog čina. Ako učini blud ili preljubu, neka bude sasvim izgnan iz crkvene zajednice i nizveden među one koji se kaju.

2. pravilo: Žena koja se uda za dva brata neka bude odlučena od crkvene zajednice sve do smrti. Ukoliko kada je blizu smrti, obeća da će (ako ozdravi) prekinuti pomenuti brak neka joj čovekoljubivo bude dopušteno pokajanje. Ako umre žena ili muž iz takvoga braka, onome ko je ostao (živ) biće teško pokajanje.

3. pravilo: Vreme pokajanja koje je određeno za one koji upadaju u mnogobračje, već je poznato; ali njihovo obraćenje i njihova vera, mogu da skrate određeno vreme.

4. pravilo: Ako neko, poželevši ženu, reši da stupi u polne odnose sa njom, a ta mu se namera ne ostvari, vidi se da je blagodaću izbavljen.

5. pravilo: Oglašeni, koji je ušao u crkvu i stoji među oglašenima, i izobličene je nekim grehom, ako je bio među onima koji kleče, neka bude nizveden u red onih koji slušaju Pismo, tek pošto napusti svoj greh. Ukoliko zgreši i kada je među onima koji slušaju, neka bude izgnan iz Crkve.

6. pravilo: Ženu koja je trudna potrebno je prosvetiti krštenjem kada ona poželi jer koja rađa nema nikakvu zajednicu sa rođenim, pošto svako za sebe ima da pokaže volju za ispovedanjem (vere).

7. pravilo: Sveštenik neka ne bude na svadbi drugobračnih pošto drugobračni ima potrebu za pokajanjem. I kakav bi bio sveštenik koji, kroz učešće na svadbi, odobrava takav postupak?

8. pravilo: Ako žena nekog laika čini preljubu, i javno u tome bude izobličena, taj laik ne može biti primljen u služenje Crkve. Ako posle rukopoloženja muža padne u preljubu, on je dužan da se razvede od nje. Ako to ne želi, tada ne može da obavlja službu koja mu je poverena.

9. pravilo: Sveštenik koji je telesno sagrešio pre nego što je rukopoložen, i ispovedi svoj greh, neka ne sveštenodejstvuje, ali neka mu ostanu ostala preimućstva radi drugih dobrodetelji. Jer, kako mnogi kazuju, ostali gresi razrešavaju i rukopoloženjem. Ako on to sam ne ispovedi, a ne može biti javno izobličen, neka sam prosudi kako da postupi.

10. pravilo: Takođe i đakon, ako se zatekne u tom grehu, neka bude nizveden u čin običnog služitelja Crkve.

11. pravilo: Sveštenika ne postavljati pre tridesete godine, makar da je po svemu dostojan, nego neka se sačeka. Jer, i Gospod Isus Hristos, krstio se u tridesetoj godini i tada je počeo poučavati (narod).

12. pravilo: Ako je neko tokom bolesti bio prosvećen krštenjem, taj ne može biti postavljen u svešenički čin, jer njegova vera nije dobrovoljna već iz nužde. Zato, samo posle mnoštva pokazanih dobrodetelji i vere, i ako je manjak ljudi, takav može biti primljen.

13. pravilo: Seoski sveštenici u gradskoj crkvi ne mogu sveštenodejstvovati u prisustvu episkopa ili sveštenika iz grada; takođe, oni ne mogu davati ni hleb, ni čašu (putir) u vreme molitve. Ukoliko su oni odsutni, a seoski (sveštenik) jedini pozvan radi molitve, neka tada daje (hleb i čašu).

14. pravilo: Horepiskopi, koji su postavljeni po primeru sedamdesetorice apostola, kao saslužitelji episkopa, mogu sveštenodejstvovati i u gradskoj crkvi, imajući tu čast radi brige (staranja) o sirotinji.

15. pravilo: Po prvobitnom pravilo, potrebno je da bude sedam đakona, ako je i veoma veliki grad. O sedmorici koji su izabrani, uverićeš se iz knjige Dela apostolska.

Izvori

• Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
• Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.