Prava zakletva

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Prava zakletva

Pribilježio: Đ. Špadijer


     Živjahu jednom u nekom selu, što je rijetko, dva baš iskrena i vjerna druga. Sve što znavaše jedan, to znavaše i drugi; sve što bi učinio jedan, to bi i onaj drugi. Tako jednom, kad bješe prispjelo grožđe u njihova susjeda — popa, dogovoriše se, da ga noću pokradu, više iz prkosa, da bi naijedili popa, koji im je strog bio, nego od koristi.
Oni i ne bijahu kakvi luneži, nego samo vragulije. No se najviše bojahu kletve, jer znahu dobro, da ih pop ne će ostaviti, što ih ne će zakleti. Da bi im prava bila zakletva, dogovore se, da jedan drugog ponese u vinograd, pa, kad se nabere grožđa, da ga iznese. Tako i bi.
     Sjutra-dan, pošto se dobro nazobaše, neda im đavo mirovati, no se vrzu oko popa, u to će pop:
     — Ko mi ponese grožđe?
     Oni se počeše osmjehivati, pa će jedan:
     — A što pitaš nas?!
     — Nijesmo ga mi ponijeli, — prida drugi; — a ako te što sumnja, na ovi čas, — eto tu crkva, — pa da ti se, pope, zakunemo, ne jedan, no i obojica: kako mi nijesmo!
     — Znam ja, kako ćete se vi zakleti, no ćemo mi pred kmeta! — reče pop.
     Taj dan bješe svetac, te pop odmah poslije službe kod kmeta. Zovu i njih dvojicu. Oni se pravdaju, što najbolje mogu, no to ne pomaže ništa. Pop im ne vjeruje, pa ne vjeruje.
     Tada će se jedan od njih, tobož, naijediti, pa će popu:
     — A ono, ako nas, pope, ne vjeruješ, baš ćemo ti se i zakleti, pa na tvoju dušu!
     — Vala i ja na to pristajem, ali to ne trebaše! — odgovori pop.
     — Ne, ne, — no neka se obojica zakunu ili ti, pope, — reče kmet, — i to je svršeno!
     Kad dođoše u crkvu, uze jedan krst, (a to je onaj, teje druga nosio, pa se zakle: „da Bog da, ako sam u taj vinograd sinoć i zrno ubrao, više ga nikad mojom glavom ne ubrao, što nijesam!“
     — Je li ovo bez grehote, pope? — zapita isti popa.
     — Vala jest! — reče pop.
     A onaj će drugi, koga je ovaj prvi nosio: „da Bog da i Presveta Bogorodica, ako sam ja sinoć i nogom stao na taj vinograd, ja nemao ni vinograda, niti ikakve sreće na ovome svijetu!"
     — E da vi je sve prosto i od Boga i od mene, — reče pop, — kad se tako strašno zakleste. Sad mi je duše mi žao, ali sam mislio, da ćete na krstu kazati. A da ste krivi, ne biste se ni zakleli, — no da vi platim kletvu!
     — Ne ćemo, pope, — rekoše obojica, — i ako se pravi zaklesmo!

Cetiinje, 19. Februara 1896.

Reference[uredi]

Izvor[uredi]

Luča, književni list društva „Gorski vjenac“, godina II sveska II, za februar, uređuje, Književni odbor, Cetinje, K. C. Državna štamparija, 1896., str. 87-88.