Poštopoto poslanik/8
| ◄ PRIZOR I | PRIZOR II | PRIZOR III ► |
PRIZOR II
Evica i pređašnji.
EVICA:
Dobro jutro tatice, kako ste danas uranili.
POPOVIĆ:
Da dete moje, uranio sam (za sebe) kako bi bilo, da spomenem i erarni zajam?
EVICA:
A jeste dobro spavali tatice.
POPOVIĆ:
Krasno dete moje, krasota. (za sebe) Zašto nebi pomenuo, vlada ga zato nemora oprostiti.
EVICA:
Tatice, a vi mene i ne pitate, kako sam ja spavala.
POPOVIĆ:
Ko to kaže, da bome da pitam. (za sebe) Na svaki način metnuću i erarni zajam u moj program.
EVICA:
Ponda... ponda... tatice, vi me više ne volete...
POPOVIĆ:
Ko? Ja? Da bome dete moje, tako je (za sebe) Neću metnuti erarni zajam.
EVICA:
Dakle me ne volete (kroz plač) Ala sam ja nesretna.
POPOVIĆ:
No ti nesretna? Lepo dete moje, lepo (za sebe) jer ako metnem, da će vlada oprostiti erarni zajam.
EVICA:
Sve lepše i lepše.
POPOVIĆ (za sebe):
Kaza će svet: no i to je lažov!
EVICA:
Već ja vidim da me ne volete. Zbogom, idem da vam se uklonim iz očiju.
POPOVIĆ:
Zbogom, ali da... Evice, kuda ideš (ustane i približi joj se) a što ti plačeš? Ko te je diro? Kaži, ko je taj nevaljalac, da mu odma nos razlupam.
EVICA:
Ali tatica, vi ste kazali, da me ne volete, to me je razžalilo.
POPOVIĆ:
Ja to kazao? Kaži ti onome, koji ti je to rekao, da laže, jesi razumela, da laže, pa sad odi ovamo dete moje (poljubi je), nisi mi ni dobro jutro rekla, ti nevaljala bubice, ali otac tvoj tebi sve prašta.
EVICA:
Slatki tatice, sad sam opet vesela.