Postanak bajske česme
Zvone zvona, kaluđeri
Iz ćelija već se kupe,
Prekrste se, metanišu
Kad u svetu crkvu stupe,
Pomole se višnjem bogu
Iz dubine srca živa,
Još će onda jevanđelje
Svak' pobožno da celiva,
Pa otvore u pevnici
Starostavne knjige svete,
A molitve uzvišene
Već u rajske vise lete.
Zvona zvone — — — al eto ti
I igumna veće seda,
Mirna greda, blaga gleda
A pred njime u dva reda
U stihari zlatotkani
Manastirski mladi đaci
S raspetijem, ripidama
Jevanđeljem i s' čiraci.
I služba se veće zače
I crkva se sveta hori,
Kaluđeri slatko poju:
„Preobrazi se na gori!"
U tom mahu, u tom trenu
K'o kad vrazi zaleleknu
I na večnom mučilištu
Okovi im teški zveknu,
Il vetrovi u neskladne
U svirale kada dušu,
Te užasnom rikom svojom
Napunjuju stravom dušu:
E taka se vika, vreva,
Lupa, tutanj diže s' polja,
A od straha i užasa
Zadrhtala plodna polja.
Al' dok polja strahom drkću
Dotle narod ljupko poje:
„Ocu, sinu, svetom duhu
Klanjati se dostojno je!“
Al ko vuci, il hijene,
Što se dugo glađu more,
Kad se puste iz krljetke
Pokore i čuda tvore,
Dok iz trovnih, iz čeljusti
Krvava im teče pena;
Tako padne kroz crkvena
Kroz vratašca otvorena
Međ hrišćane pravoslavne
Oružana turska sila,
Što ne vidi od užasne
Krvožeđe i besnila. —
»Alah akbar! Alah — ilah!«
Hordija se gnusna dere
Neka sablja staru rđu
Kaurinskom krvlju spere,
Neka svaki glavom plati,
Ko sultanov nije sluga,
I koji se neznaboške
Muhamedskoj veri ruga!"
Jalaknuše, zariknuše,
Krive đorde fijuknuše,
I hanđari od hrišćanske
Čiste krvn već se puše. —
Jauk, lelek, zveka, jeka,
Pogibao strašna svuda — —
Ili šta bi protiv stene
Šta bi snežna mogla gruda?
Šta bi uzdaj prot oblaka?
Šta bi pupolj prot gornjaka?
Il hrišćani malobrojni
Šta bi mogli prot Turaka?
U otome u trenutku
I užasnom i očajnom,
Pred svete je dveri stao
Sa putirom i sa tajnom,
Mirnim duhom, mirnim gledom
Igumane samostana,
Kao prorok spasiteljev
Iz prastarih onih dana;
A nevini, bezazleni,
Manastirski mladi đaci
Još i sada do zemlje mu
Klanjaju se sa čiraci.
Turci besne, kolju, seku,
Potokom se krvca lije,
Al iguman digne oči
Pa uzdane, pa vapije:
„Bože smrti, bože žića
Što s' na gori preobrazi!
Evo Turčin besomučni
Oltare ti svete gazi.
Al javi se, pokaži nam
Slavan, silan, večan da si,
Da znadeš za čistu krvcu
Što ti crkvi mramor kvasi!"
— — — —I već, eno, naopako
Udaraju jasna zvona
Živi plamen iskakuje
Iz kamena, iz ikona,
I barjaci i zavese
Na komade razdrle se,
A crkva se manastirska
Iz temelja tvrda trese.
Divlji Turci prepanu se,
Al aga ih kletvom kara:
„Zar pomrča? zar već pade
Sunce slavo janičara?
Šta ste stali? šta mučite?
Krsta li se vi plašite?
Vlaškom bogu ja ću glavu
Odrubiti, da vidite,
Maštanija sve to da je,
Što s' u crkvi ovoj zbiva!"
I zasevnu i zapevnu
Besnom agi sablja kriva,
I on pođe, raspetije
Spasitelja da probode,
Al u otom, u trenutku
Holuje se strašne rode,
Pa baš onda, kadno aga
Na krst sveti ruku diže,
Iz oblaka teretnoga
Plamenita munja stiže.
Besan aga mrtav pade,
Ustravljeno Turci stoje:
„I slavim te, i hvalim te
Prevaznosim ime tvoje!"
Iguman je uzdanuo
Pred oltarem mrtav pao,
A nad glavom, kao sunce,
Svetokrug mu zablistao.
Što u crkvi živo osta
Razbeže se koje kuda
Ustravljeno, uplašeno
Od božijeg veljeg čuda.
I nevini, bezazleni
Manastirski beže đaci,
Ali Turci u poteru
Pođoše im ko kurjaci.
I stigoše besne zveri
Slabe đake i begunce,
I zaiđe za oblake
Živodavno vrelo sunce,
Da ne gleda kako Turci
Mladim đakom oči vade,
Na kakve li strašne muke
Bedne žrtve vuku sade.
Mučenici izdanuše,
Ali tamo gde su pali
Iz krvce im lekoviti
Potek'o je izvor mali.
Na taj izvor, kad po nebu
Biserne se pale sveće,
Plamenitim, svetim mačem
Anđeo se dole sleće.
I anđeo nad izvorom
Dokle bela krila širi,
Još i danas, svake noći,
I čobani i pastiri
Vide seda igumana
Kako hiti na bdenije,
Kako kadi, kako služi
Jevanđelje kako štije,
Kako li se manastirski
Bezazleni pred njim đaci
Klanjaju mu sa čiraci.
* * *
Dok je sunca i meseca
Dok milosti božje traje:
Čuvena će svagda biti
Sveta česma ispod Baje.
