Ponoć Đure Jakšića

Ponoć Đure Jakšića

U koreografiji jednog trezvenog čoveka

.....Ponoć je
U crnom plaštu pjana boginja.
Bećarske duše to je svetinja.
Pjano društvo. Dvanaesti čas
Al' kakav glas?
Po mokrom krilu neme ponoći,
Kô pijan bratac jedan jedini
Da po nadutoj lupa mešini,
Lagano huji kô da umire
Il' iz podruma kô da izvire.
Možda to krčmar kune pokore
Pa mu pijani gosti govore.
Il' možda, jao, krčmar putuje
Za veresiju moju ne čuje.
Krčmar se možda s ženom rukuje.
Pa zar da vino svetu nestane?
Pa zar da bure moje usa'ne?
Zar da ostane
Voda?

I hod se čuje.
Da l' lopov tako tiho putuje?
Ni pandur tako tiho ne slazi
Kad iz buvare kradom dolazi.
Ili kasu neko tera na više,

Il' u apsani neko uzdiše
Il' krčmar »melem vino« donosi
Da me izmučenog srećom orosi?
Da tast to ne ide? Da žena nije?
Možda se krade da mi popije
I ovu jednu »čašu radosti«?
Il možda tašta? jao pakosti!
Da mi presedne svaka kapljica!
Možda nju mrtvu vraća zemljica?
Vrata škrinuše.
O duše, o mila seni,
Poverioče, o blago meni!
Mnogo menica, mnogo godina,
Mnogo protesta beše istina;
Mnogo mi puta krčaše grudi,
Mnogo me puta izbiše ljudi.
Mnogo sam pio, mnogo grešio
I tvojom kesom sebe tešio,

Mnogi sam »henzl« pivom popio;
Čak sam se jednom trezven topio.
O čivutine, o mila seni,
Od kad ti kese nisam video
Nikakvo dobro nisam video.
Ili možda misliš da dobro mu je,
Pred kućom se doboš ne čuje
Nit žandar lupa »maljkom« tananom
Pogađajuć' se s crnim Avramom;
Među ljudima si, među bližnjima,
Al' zlo je kad si dužan međ njima;
Pod ruku s žacom pisar putuje,

S njima se krčmar bratski rukuje,
A bič se uvek onde nahodi
Gde me zločesta sudba dovodi;
Krčmar ih dvori i mene tuži
A žena mi se s pisarom druži.
O, čivo, čivo, svet je tako pakostan
Život je, dragi, vrlo žalostan.

Je sais tout

(1910)