Ponosna pesma

Izvor: Викизворник

Ponosna pesma
Pisac: Milan Rakić



Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarane, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč — sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš
                                               k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope ...

I niko, i nikad, ne dotače vrele
Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču,
Dve se duše naše u milošti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne čini.

Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin s tankog minareta,
Dok poda mnom šušti nepregledno žito
I na mesečini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele neme,
Da obuzme svakog nevernika strava:
„Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme!"


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Rakić, umro 1938, pre 86 godina.