Pokondirena tikva/6
| ◄ Позорје 5. | Pozorje 6. | Позорје 7. ► |
Pozorje šesto
JOVAN veseo trči
JOVAN: Evo me, majstorice!
FEMA: Gledaj opet ovog! Sad da ne svisnem od jeda. (Podboči se.) More, imaš li ti pameti ili nemaš? More, zar me ne vidiš kako sam obučena? Kad si još ovakvu majstoricu u tvom veku vidio?
JOVAN: Pa dobro, a što sam ja kriv što me je pokojni majstor tako naučio?
FEMA: Tvoj je majstor bio, da ti kažem, magarac; ti treba da budeš pametniji.
JOVAN: Šegrt od majstora?
FEMA: Dakako, medvede! - Vidiš i ja kako sam se promenila. Da znaš, ja ti više nisam majstorica. Gospođo, frau fon, ili ma ... ma ... kako, vragu, francuski kažu, ne mogu od ljutine da pogodim.
JOVAN: Šta ste me, dakle, zvali, ma ... majs ... gospođa, hoću da reknem.
FEMA: Tako svaki magarac radi da ga viče milostiva gospoja po tri sata.
JOVAN: E, šta mogu ja zato, kad sam imao posla.
FEMA: Ti nemaš nikakva posla, nego da sediš tu, da slušaš zapovest.
JOVAN: A krava da crkne od gladi; zar joj ne treba dati sena?
FEMA: Kravi sena, uh! uh, (metne maramu na nos) ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.
JOVAN: Samo što sam dao kravi sena, a kako je bilo kad sam spavao u štali i s vama zajedno jeo? Pa znate li, majstorice, onaj naš beli mačak ...
FEMA: Ju! Mačak! Ne govori mi više takve reči, hoću da padnem u nesvest.
JOVAN: Niste li ga sami vašom rukom ubili kada je izeo kobasicu?
FEMA: Uh, uh! Dajte mi sirćeta pod nos dok nisam pala u nesvest. Ančice, Ančice!
ANČICA (donese vatru i počne kaditi).
FEMA: Ah, Ančice, kako mi je zlo, poduzima me muka. Daj malo sirćeta pod nos (Anča joj donese) ... Tako, sad mi je već lakše. Ti, bezobrazniče, da se više ne usudiš preda mnom tako što govoriti. Ne znaš li ti da je moje telo slabo?
JOVAN: E, slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli!
FEMA: To je inpretinencija! Čuješ, sad ti poslednji put kažem da mi više ne spominješ što je bilo. Tako bi me, bezobraznik, i pred kakvom stranom personom osramotio.
JOVAN: Pa šta ste me zvali?
FEMA: Zvala sam te da ti dam regulu da ne budeš kao dosad ili kao što su ove drolje. Prvo i prvo: ti se nećeš više zvati Jovan.
JOVAN: Nego?
FEMA: Hanc.
JOVAN: Zar sam ja konj?
FEMA: Budalo! Najlepši pedinteri imadu to ime.
JOVAN: Nisam ja pedinter nego šegrt, nit' je meni otac kazivao da se nemčim, nego da ostanem koji sam bio.
FEMA: Kukavico, to je nobles ... ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame - madame, vrag im mater, nisam mogla otoič pogoditi... njih ćeš u ruku ljubiti i s karuca skidati.
JOVAN: A gde su nam karuce?
FEMA: Ti nećeš nositi te haljine, nego sam ti načinila druge, svuda unaokolo sa žutim partunetom.
JOVAN: Šta, da me pravite pajacem? Majstorice! ...
FEMA: Opet on!
JOVAN: Sve zaboravim, gospođo, hoću da reknem, ja nisam rad da se pravi od mene komendija.
FEMA: Tako najveće gospode pedinteri nose. Dobro samo pazi kad te viknem Hanc.
JOVAN: Ja neću da budem konj, makar me ubili.
FEMA: To je najlepše ime, ludo! Gledaj kako je suptilno Hanc, bolje nego gurbijansko Jovan.
JOVAN: Makar i gurbijansko, moje je, ja ga neću pod starost menjati.
FEMA: Hoćeš li da budeš Žan?
JOVAN: Žan! Sad da me pravite Ciganinom.
FEMA: Ludo, ludo! To svi Francuzi imadu.
JOVAN: Šta Francuzi, one poganije što žabe jedu!
FEMA: To je nobl, Žan.
JOVAN: Zar bi vi jeli?
FEMA: Johan, ti jošt ne osećaš šta je to nobles. Što god je u modi, to je lepo.
JOVAN: Boga vam, majstorice, da li bi' vi nosili čizme s mamuzama kad bi to bilo u modi?
FEMA: Dakako, to se zove nobles.
JOVAN: I pantalone?
FEMA: Zar ti nisi video da madame nose frak?
JOVAN: He, he! Tako bi' najposle ja morao obući suknju, kad bi' se na modu dao.
FEMA: To može biti, Žan, propopo, Žan.
JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati Džanom.
FEMA: To mora biti Žan.
JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući.
FEMA: A ti hajde budi Johan, to je lepše.
JOVAN: I to neću, nisam ja Nemac. Bolje da idem topiti one kože što su od majstora zaostale.
FEMA: Šta, kože? Taj smrad u mojoj kući neće više biti.
JOVAN: Kad neće, ja idem od vas.
FEMA: To je inpetretinencija! Znaš šta je, Jokan, ako me opslužiš tri godine dana, daću ti pet stotina forinata.
JOVAN: Pet stotina forinata! Pa posle da duvam u prste? - Volim ja izučiti zanat, pa biti pošten majstor nego bitanga svetska.
FEMA: Jokan, dobićeš još i Ančicu.
JOVAN: Ančicu, Ančicu! Hm, ala ste vi majs - onaj, gospođa, veliki đavo!
FEMA: Uh, uh, ja đavo!
JOVAN: Kako vi to sve znate, kao matorac neki.
FEMA: Ja sam mlada, Jokan.
JOVAN: Otkad ja na Ančicu mislim! A jeste li vidili kako je lepa? Nos joj je kao struk karanfila, obraz crven kao karmažinska koža, a kosa crnja nego našeg mačka rep.
FEMA: Uh, uh! Idi, dok nisam sve povratila. Ančice, daj sirćeta!
JOVAN: Nemojte, sad ću ja sam doneti (pođe).
FEMA: Grubijan, bezobraznik, ti si za svinjara, a ne za poštenog pedintera. Zar se tako od noblesa ide! Nisi ni u ruku poljubio.
JOVAN: Šta vas znam ja, kad kažete da vam je zlo.
FEMA: Makar da izdišem, ugursuze, opet se nobles u ruku ljubi (pruži mu). Na!
JOVAN (gleda je): Majstorice, ali su vam ispucane ruke! (Poljubi je i brzo iziđe.)
FEMA: Što je nevospitano, nevospitano! Ančice! Aa, ne treba vikati, velike gospođe zvone (uzme dva cvancigera i počne kucati). Aja! Ne zna paorka šta je zvoniti. (Viče.) Ančice, Ančice!
ANČA, PREĐAŠNjA
ANČA: Evo me!
FEMA: Da mi kupiš malo hop-hop - kako ga vraga zovu, hopmaniše tropn. Ovaj gurbijan Johan tako gadne reči govori da se čoveku moraju creva mutiti. Ančice, danas ćemo imati jednu gošću. Koliko ima sati?
ANČA: Devet prošlo.
FEMA: Sad je najbolje praviti vizite, je l'? Ančice, samo dobro uredi. Evo ti trinkelta (dade joj tri cvancika).
ANČA: Milostiva gospoja!
FEMA: (uspija): Ančicken, to je moje pravo ime.
ANČA: Milostiva gospoja, vi ste vrlo dobri.
FEMA: (hoda, uspijajući, po sobi): Ančicken, koliko me god puta mojim pravim imenom, milostivom gospođom, nazoveš, toliko ćeš puta dobiti trinkelt.
ANČA: Milostiva gospoja!
FEMA: Komi fo! (Hoda ponosito.)
ANČA: Milostiva gospoja!
FEMA: (čepeći se): Samo zapiši, Ančicken, pa ćeš mi poslati kontu. Ti znaš velike madame o Novoj godini trinkelt daju. Ančicken!
ANČA: Čujem, milostiva gospoja
FEMA: Oh, oh! (Opet hoda uspijajući.) Ančicken, samo zapiši. - No ja ću meni biletu načiniti, je li, Ančicken, svaka nobles nosi svodu biletu.
ANČA: Jest, milostiva gospoja.
FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata?
ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja (zabeleži).
FEMA: To je moj gust. Obično se nosi krst na vratu, ali ja sam naručila zvezdu; to je lepše, a i ne nosi svaka šuša. Šta ti se čini, Ančicken?
ANČA: Vrlo lepo, milostiva gospoja (zabeleži). Još vam jedan sat treba.
FEMA: O imam, Ančicema, ostalo mi je od pokojnog dva sata (izvadi.) Istina, srebrn je, no ja ću ga dati pozlatiti.
ANČA: To je vrlo veliki sat.
FEMA: Ništa, ja ne žalim platiti. Je li, Ančicema, u džepu se nosi?
ANČA: A, bože sačuvaj, ovde na levoj strani (na prsi pokazujući).
FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pa u drugom moram da falim. (Pridene sat.) Ančicken, može i ovako podneti, dok se ovaj pozlati, je li, Ančicken?
ANČA: Jeste, milostiva gospođa. (zabeleži)
FEMA: (hoda ponosito po sobi, sve na ogledalo gledajući): Ančicken, šta mi još može faliti?
ANČA: Jedan šteher.
FEMA: Prokleti francuski jezik, tako mi je zabunio glavu da sad upravo ne znam šta je to šteker.
ANČA: Od belih kostiju, što se gledi kroz njega.
FEMA: Pravo, Ančicema, i ja ću da postanem kratka vida.
ANČA: Verujem, milostiva gospođa. (zabeleži)
FEMA: Dok se taj, kako se bestraga zove, šteker kupi, mogu se i s naočarima poslužiti, je li, Ančicema?
ANČA: Može, milostiva gospođa.
FEMA: (uzme naočare i gleda kroz njih) Komi fo! ... Propopo, Ančichen, kako se nobles tamo gde si služila unterlondruje?
ANČA: Lepo. Igraju vista, taroka, šaha, bostona.
FEMA: Moram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. Tako mi je glavu zabunio da ne mogu ništa da pogodim. (Tare čelo.) Šta je to, bestraga?
ANČA: To su karte.
FEMA: Riftik, riftik, punišaka, poklopica i marjaša. Komi fo, Ančicema, da kupiš karte, to ćemo i mi igrati. - Kako se dalje unterlondruju?
ANČA: Udaraju u fortepijano.
FEMA: O, to je davno u modi. Štogod novo, po novom žurnalu. Propopo, Ančicema, da kupiš tri drombulje, da se unterlondrujem. Mogu i ja kakvu modu izneti, je li, Ančichen?
ANČA: Jeste, milostiva gospođa (zapiše).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|