Pokondirena tikva/10
| ◄ Позорје 9. | Pozorje 1. | Позорје 2. ► |
DEJSTVO DRUGO
Pozorje prvo
EVICA I VASILIJE
EVICA: Ah, slatki Vaso, kako mi je žao kad pomislim šta se s tobom zbilo! Moja uspaljenica, tako da joj kažem, mati isterala te je kao najgoreg bećara, a ja nisam smela da joj ništa reknem.
VASILIJE: Ništa je to, Evice, samo kad ti mene miluješ, doći će vreme te ćemo biti zajedno.
EVICA: Ah, moj Vaso! Ti me nećeš moći uzeti.
VASILIJE: Zašto, gdi me je tvoja mati oterala? O, to je ništa, ona će se lako povratiti, poznajem ja njeno dobro srce.
EVICA: Ali sad hoće da me da za nekog filozofa, pak eto naše nesreće.
VASILIJE: A šta će tvoj ujak kazati?
EVICA: Ah, i on mi ne da da za tebe pođem.
VASILIJE: To ne može biti!
EVICA: Cela istina što ti kažem, a svu manu nalazi što si siromah (plače).
VASILIJE: Ne boj se ti, Evice, dobiću ja novaca i više, može biti, nego mlogi što imaju.
EVICA: Ah, kako možeš dobiti kada si pošten?
VASILIJE: Zašto što sam pošten, daće bog te ću biti srećan. (Izvadi reškontu.) Vidiš ovde dvanaest hiljada forinti.
EVICA: To je samo hartija.
VASILIJE: To je znak da sam metno u lutriju.
EVICA: U lutriju? Ah!
VASILIJE: Da vidiš šta sam snio. Kao ležim ja na krevetu, a ti si došla, pa me pitaš šta mi je te sam tako neveseo. Ja kažem da mi je žao što ne mogu da načinim jošt jednu haljinu, nego sve moram u starom janklu da idem. Ti mi na to odgovoriš da se bog i za nas stara, pak me poljubiš triput, odeš k vratima i napišeš kredom veliko 3, zatim dođeš i poljubiš me osam puta, pa opet napišeš 8, treći put poljubiš me dvadeset i četiri puta, pa kao i pređe napišeš na vratima veliko 24. S tim se okreneš meni i rekneš: upamti, Vaso, dobro ove poljupce, biće ti nekada slatki, i odeš. Ja se na to probudim i taki se setim sna, jer ko bi na tvoje poljupce zaboravio? No kad dalje razmislim, padne mi na um da metnem na lutriju na tvoju sreću.
EVICA: Ah, bože! Ja ću. svaki dan po triput metanisati samo da dobiješ.
VASILIJE: Onda mi jamačno neće tvoj uja kratiti da tebe uzmem.
EVICA: Ah, kako ćemo lepo živiti dok samo dobiješ!
VASILIJE: Da vidiš kad zgrnem dvanaest hiljada. Onda neću u ovakvom janklu ići, nego gerok od najlepše čoje i dva para pantalona. A tebi ću načiniti vikler od same svile.
EVICA: Nemoj vikler. Bolje iberok. Da ne kažu ljudi: eno, vidiš, dobila na lutriji, pak digla nos.
VASILIJE: Pa znaš gdi ćemo kuću kupiti? Na pijaci do "Dva pištolja". Ja sam već pitao.
EVICA: O, šta će ti, bogati, ta kuća, gdi ćemo držati marvu, krave i drugu živinu? Bolje i u sokaku, samo da je prostrana.
VASILIJE: Nije nego jošt štogod! Sad će se gospođa od dvanaest hiljada s marvom zabavljati. Na pijaci, gde su gospoda, šta će nama živine?
EVICA: Ja drugojače neću.
VASILIJE: Ali ti moraš.
EVICA: Ja neću.
VASILIJE: Kad nećeš, ja ti neću ni jednu haljinu kupiti, znaš.
EVICA: Vaso, srdiš se?
VASILIJE: (zagrli je) He, ti si moja.
EVICA: Ti si moj Vasa (poljubi ga).
|