Podsjet na prošlost
| Podsjet na prošlost (1892) Pisac: Dragutin Ilić |
U času kada usamljen stanem
Brojati dane prošlosti svoje,
Obnažen život preda me stupa
Srušene snove noseći moje.
Šta vidim tada? Pustoš i tuga,
Očajne muke i borba ljuta,
Po strmoj stazi k’o sužnik bedni,
Sumorna duša bez celi luta.
U silnoj buri života moga
Snovi i nade padaju moje,
K’o jato tica pod jesen hladnu
Toplijem putu kada se roje,
I kao prorok očajni, što je
Razvale grada večitog gled’o
I tužne pesme pevao svoje,
Roneći suze niz lice bledo
I moja duša sumornim letom
Prelećuć’ tako prošlosti dane,
Uzaman traži idole svoje.
Tu leže samo razvale tamne;
Pod mahovinom i gustom travom
Skriveni leže odavna oni,
Nad njima vreme preleće šumno
Stresajuć’ krila „večnaja” zvoni.
Pusto je svuda, ni suza nema
Nad prahom mojih mlađanih nova.
Usamljen hodim po strmoj stazi
K’o putnik, kome ne daju krova.
Odbačen, ne znam, kuda ću sada,
Već nemom groblju prošlosti svoje,
Gde leži vera, ljubav i nada,
A gde se sada gušteri roje.
Ah, tebi, tebi, spomene nemi
Sumorna duša jedino žudi.
A kad bih mog’o dići vas s nova
Pa da vas vratim u puste grudi!
Izvor[uredi]
1892. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina sedma, broj 6, str. 82.
|